Svedočanstva POLICIJSKE BRUTALNOSTI

Bolovi od pendreka... I suzavac.

Dan danas me od suzavca bole oči i slabije vidim.

Ispred Filozofskog i Rektorata taj potez. Pečenje kože, povraćanje sutradan osip po licu.

Mog momka je udario pripadnik žandarmerije više puta u leđa i više puta u rebra. Oko 23h. Raskrsnica kod Promenade, malo napred prema Limanskoj pijaci. Imao je modrice i crvenilo na rebrima danima posle.

Ispred Filozofskog, bačen "suzavac", BIBER sprej. Posledice jake opekotine po očima, licu i rukama.. I dan danas - 3 nedelje posle, problem s plućima i plikovi po licu i ušima.

Tokom intervencije Žandarmerije prilikom njihovog juriša na građane, dok smo mirno stajali zaleteli su se na nas, nisam imao gde da se sklonim od mase, dodatno nisam mogao da vidim od efekta suzavca. Policijski službenik se zaleteo na mene dok sam imao podignute ruke i dok sam njemu bio okrenut leđima. Udario me je palicom 2-3 puta u kuk. Imao sam modrice.

Ispred Filozofskog fakulteta, suzavac, pendrek..i ostalo. Pekla me je desna ruka dosta dugo. Udarac u potkolenicu štitom.

Lokacija: između ulaza rektorata i Filozofskog fakulteta. Fizičko nasilje: dva udarca pendrekom, jedan u predelu potiljka/vrata, drugi u predelu podlaktice leve ruke. Posledice: podlivi, natečenost u predelima. Nije bilo vidljivih modrica, ali je predeo ruke i dalje malo natečen, moguć prelom. Pregled lekara nije urađen.

Dobio sam udarac pendrekom po ruci kod samog ulaza na Filozofski fakultet iako nisam tom prilikom pružao nikakav otpor a zatim sam dobio i biber sprej u oči posle kojeg nisam mogao da otvorim oči. Hodao sam napamet po glasovima drugih ljudi.

Park ispred Filozofskog fakulteta žandarmerija je tukla po leđima i ramenu.

Mirno sam stajala ispred kordona policije, kada mi je jedan od pripadnika grubo naredio da se sklonim i rukom uhvatio pendrek. Obučena u plavo belu haljinu, sa cvećem na biciklu i roza rancem, nisam predstavljala pretnju nikome (o tom trenutku svedoče fotografije koje kruže društvenim mrežama). Kasnije je usledio pravi haos pa sam se sakrila između automobila parkiranih u garažu Merkatora. Niko me fizički nije povredio, ali je postojala otvorena i nedvosmislena pretnja o čemu svedoči fotografija.

Grupa policajaca u opremi za razbijanje demonstracija je izašla pored Rektorata trčeći ka Filozofskom fakultetu. Ja sam stajao ispred restorana na ulici i hodam uz pomoć štaka. Policajci su prolazili pored mene ali me je jedan od njih udario po nogama. Tada sam pao na desni kuk i imao sam jak bol u kuku i ogreban mi je bio palac desne ruke. S obzirom da sam profesor iz Šapca, sutradan sam bio kod lekara i nakon pregleda dao sam izjavu policiji koja je došla po pozivu lekara.

Bili smo na raskrsnici kod Makijato faksa, kada su poleteli suzavci i gas... od čega su nam oči suzile, nekom od nas su bile jako crvene. Veće posledice nismo imali.

Kada je krenula žandarmerija, ili kako god se zvali, popela sam se ispred Rektorata gde je bilo i moje dete koje je te večeri bio u ekipi prve pomoći. Jednog momenta su ti uniformisani stvorovi (ne znam kako bih ih drugačije nazvala) krenuli stepenicama i pravo prema deci koja su bila vidno obeležena i samo su u rukama imali fiziološke rastvore. Dogurali su ih do zida i onda sam ja prišla ZAMOLILA da ne diraju decu nakon čega me je jedan od njih uhvatio za ruku i gurnuo prema zidu, pala sam preko paketa vode koja su tu bila i udarila leđima u zid. Počeli su da odvlače decu, jednu devojku su odvukli i krenuli na moje dete, opet sam ih ZAMOLILA da ih ostave i nisam dala da ga vuku i jednog momenta su samo pustili okrenuli se i otišli, kao programirani. Kažu da je neko ko im je nadređeni prišao i rekao da ne diraju doktore, ja od šoka nisam ni videla ni čula. Na desnoj ruci iznad lakta sam imala podliv i na leđima modrice od udarca u zid.

Napomena: osoba sam s invaliditetom, koristim elektromotorna invalidska kolica. Oko 21:40 na Bulevaru Cara Lazara na potezu između DIF-a i Tehnološkog fakulteta. Nas sedmoro šeta bulevarom, sve je potpuno mirno, malo je ljudi (skoro svi su u tom trenutku ispred Filozofskog), odjednom se ispred nas stvorio kordon žandarmerije, izuzetno nasilno i neprijatno mašu štitovima i pendrecima i urlaju "nazad, nazad". Nije gužva, na putu nema skoro nikog i apsolutno je svako iz kordona mogao da vidi mene u kolicima, međutim, to ih nije sprečilo u očiglednoj nameri da nas potisnu/povrede bez ikakvog povoda i potrebe. Nismo se zaustavili, gledali smo samo da prođemo, da bih stigla do nekog iole bezbednog mesta, a samo je jedan žandarm/policajac/komandir, šta god da je, nekoliko puta viknuo "propustite lice". Prošla sam kroz kordon, stala i nakon par sekundi shvatila da se nalazim između dva kordona. Krenula sam da prođem i kroz drugi kordon, iz pravca Spensa je dolazilo još jako mnogo žandarmerije, sve vreme je bilo izuzetno neprijatno i neizvesno. Prošla sam i kroz drugi kordon, al tu se već od adrenalina, neverice i recimo blagog šoka ne sećam šta su vikali i koliko su vitlali pendrecima. Stigla sam do Promenade, gde je u paralelnom univerzumu u tom trenutku bilo mirno i samo sam pukim spletom okolnosti uspela da odem kući bukvalno u zadnji čas pre nego što je i na bulevaru nastao haos.

Kod PMF-a smo saterani uz zid i tu su redom pendrečili. Udarili su me pendrekom po leđima. Valjda sam bila toliko besna sa bol nisam osećala samo strašna mučnina i nagon na povraćanje.

Oko 21.30h, park i kej iza Rektorata, policajci su nas jurili sa svih strana, trčali smo, zbog stresa i suzavca imala sam problem sa disanjem.

Na Keju dok sam se sa prijateljima udaljavao od Kampusa presrela nas je do zuba naoružana i maskirana policija 30ak pripadnika i kada smo im se približili bez ikakvog povoda i razloga su nas napali. Pretrpeo sam veliki broj udaraca pendrekom i zadobio povrede glave sa oteklinama i posekotinama, povredu ruke i noge.

Oko 21.45 udario me je pendrekom iako sam sedeo na klupi na Keju. Pošto ne mogu da trčim seo sam mirno i čekao da me oči malo manje peku da prođe dejstvo hemije. Udarac nije bio toliko jak ali taj njihov bes je meni bio zastrašujuć. Udarali su koga god su stigli. Strašno kako mogu biti takve zveri.

Ispred Rektorata i ispred Promenade.

Prvo sam bačena na kordon pri čemu sam isekla šake jer je ispred kordona bila ograda. Potom me je žandarm udario pendrekom po glavi (imala sam zaštitnu kacigu), pri čemu mi je pukla gas-maska na licu i isekla me, a spao je i filter koji je ostavio rupu blizu usta. Kako je nepotpuna gas-maska počela da propušta suzavac unutra, otrčala sam do parkića ispred Filozofskog fakulteta da povraćam, i dok sam klečala, žandarmi su nasumično (ne u formaciji) jurili da potisnu manju grupu demonstranata ka keju. Pošto sam bila na dohvat pendreka, dok su protrčavali iskoristili su priliku da me udare po leđima dok sam povraćala. Bilo je između 5 i 10 udaraca, nisam sigurna jer sam bila totalno dezorijentisana od koncentracije gasa. Dakle, posekotine i modrice od pendreka. Pritom sam se zadržala duže ispred ulaza na Filozofski fakultet kad je intervencija počela jer sam foto-reporterka (bila obeležena i prslukom i press legitimacijom) i pokušavala sam da izveštavam.

Око 21 и 30 иза леђа цела чета интервентне из мрака је у трку налетела на мене и другарицу. Њу је плава џукела гурнула свом снагом са обе руке, срећа па је остала на ногама, мене је гурнуо са стране, болео ме је трицепс пар дана.

Udarac pendrekom iako sam podigla ruke u vis, kod Filozofskog fakulteta.

Na kolovozu ispred Rektorata Novosadskog univerziteta, 05.09.2025. oko 21:30, policija me je bez ikakvog razloga udarila pendrekom po glavi, vratu, delu leđa i nadlaktici.

Dobio sam jedan udarac po leđima oko 22:20 na Keju i uspeo da pobegnem u bagremar gde me ipak nisu pratila dva policajca koji su bez razloga tukli sve ispred sebe, mi smo digli ruke ali to kao da ih je još vise razdražilo.

Iako sam imala blizak susret sa jednim oklopnim pripadnikom neke spec. jedinice koji me je fizički više puta cimnuo za nadlakat i odgurnuo-nisam imala nikakve fizičke povrede pri tom susretu.

Udarac pendrekom desetak metara od ulaza u Filozofski fakultet odmah nakon što je krenula policijska akcija, ostala je modrica dužine oko 10cm.

Bio sam biciklista, ispomoć bajkerima. Ceo protest sam kružio oko Kampusa i okolnim ulicama. Oko 01:00 prolazio sam pored Rektorata i kordonu viknuo uvredu izrevoltiran njihovim ponašanjem. Dva policajca su izletela iz kordona, jedan me je nogom oborio sa bicikla i dok sam bio na zemlji su me još nekoliko puta šutnuli i udarili pendrekom. Slomili su mi ključnu kost, naneli modrice i smrskali telefon. Nakon privođenja su mi još i nožem isekli gume na biciklu.

Oko 21:10 kordon iz pravca SPENS-a uspeli smo da propustimo tako što smo se sa ugla Bulevara Cara Lazara i Stražilovske pomerili ka Kampusu. Kad su nas prošli vratili smo se na Bulevar Cara Lazara i videli kako taj kordon krećući se bulevarom negde naspram ulaza u Tehnološki fakultet, čoveka koji je mirno stajao snažno odgurnuo tako da je čovek pao direktno na potiljak. Pritrčali smo da ga podignemo, ali je čovek nerazumno govorio gubeći svest nekoliko puta krvareći iz potiljka, te smo ga stavili na travu i pozvali hitnu pomoć, koja je stigla nakon nekoliko minuta.

Kod Rektorata oko 20:30h je počeo kordon policije da nas odguruje. Ja sam odgurnuta nekoliko puta a suprug je dobio udarac pendrekom. On je imao modricu a ja sam doživela ozbiljan napad aksioznosti.

5.9 ispred Filozofskog fakulteta, posle takozvanog suzavca, osetio sam bol u stomaku i bol u glavi. Momentalno u isto vreme me je zabolela i glava i stomak. Strah kada su ''nazovi policajci'' počeli da vitlaju pendrecima.

Ispred caffe Makijata pucano je na mene. Ispaljen je gumeni metak pogodio me u stomak nakon čega sam izgubila ravnotežu i pala na pločnik ispred policije.

Ne direktno od strane žandarmerije ali u momentu kada su nas na Keju (oko deset) saterali sa svih strana ostalo nam je jedino da preskočimo ogradu gde je meni ruka skliznula i bila probodena od strane ograde rana nije ništa strašno i odmah je bila dezinfikovana i previjena čim smo stigli do PMF-a. Od rane je ostao mali ožiljak.

Zovem se Ana Nešković. Bila sam od početka skupa. I za vreme tišine, osećala sam i pogledom tražila ko i odakle će napasti. Svi i sve mi je bilo čudno. Kad smo došli do fakulteta još čudnije. Tiho, nema parola, nema ništa, neki očekujemo napad (ničim izazvan) neki lagano odlaze kućama. Šetam kroz masu kod fakulteta, posmatram. Ispaljena je crvena raketa i ubrzo kreće napad policije. Od 90.ih sam na protestima i povlačenje mi nikad nije bila opcija jer radim ispravnu stvar. U toj gužvi povlačenja, stariji gospodin se sapleo na ivičnjak i pao. Nekoliko policajaca je krenulo sa dignutim pendrecima u trku ka njemu. Uletela sam i počela da vičem i dižem čoveka. Ustao je i pridružio se grupi koja je nastavila da se povlači preko travnjaka. Bez i jedne dobačene reči, predmeta, bilo kakve provokacije, desetak policajaca koji idu ulicom i potiskuju narod sa ulice, rešavaju da naglo skrenu na travnjak i pojure tu grupu. Opet sam uletela, raširenih i podignutih ruku i jedino tražila da ne biju starce i decu. Dobila sam pendrek po leđima. Moj čovek je doleteo i izvukao me. On je dobio pendrek po glavi. Postoji snimak, vrtelo se dosta. Treba napraviti zbor prebijenih građana i roditelja prebijene dece. Ima nas koji ćemo UVEK stati ispred vas i telom, životom vas braniti od ovih sila nečastivih. Pozdrav! Pumpamo do SLOBODE ✊️❤️⛽️ S poštovanjem Ana Nešković

5. septembar je bio jeziv... Povlačili smo se duž bulevara Cara Lazara ka Merkatoru, moja devojka i njena sestra sa ostalim građanima, niko nije bio nasilan ni slično. Bilo je oko 23h, žandarmerija nas je pratila u kamionu i peške, bilo ih je jedno 50. U jednom trenutku ubrzali su i počeli su da ispaljuju suzavac (CN gas ili šta god) i pirotehnička sredstva na nas. U drugom trenutku su počeli da udaraju građane bez razloga. Mene su udarili dva puta po rancu i jadnom po rebrima. Nisam obraćao pažnju na sebe gledao sam da devojku i njenu sestru ne udare. To zlo koju su tog dana ispoljili na građane je SRAMOTA i kad ovo prođe nadam se da će odgovarati svi do jednog. ŽIVELA SLOBODA!!!

Dobila sam pendrekom u levi gornji deo leđa. Bolelo me je par dana ali nisam imala modricu.

Između Kampusa i Keja kao ratni veteran vidno obeležen od žandarmerije 11 udaraca, jedna povreda ruke od pendreka verovatno kako sam čuvao glavu šivena u urgentnom centru sa 5 šavova….

5. 9. u Kampusu, pored Filozofskog fakulteta, ispred Rektorata, u napadu policije i stampedu građana, zaštitio sam devojku koja se sakrila od stampeda i napada policije iza stabla velike topole. Bila je okrenuta leđima ka stablu, a licem ka FTN. Kordon je bio na 2 metra od nas kad sam sam je zagrlio i zaštitio telom od pendrečenja. Tom prililikom sam dobio 5 udaraca pendrekom po leđima, ruci i ramenu. Imao sam modrice i bolove na mestima udaraca.

ЈА САМ КРЕНУО УЛ. ЗОРАНА ЂИНЂИЋА СА МАСОМ КА ФФ АЛИ САМ КОД РЕКТОРАТА МОРАО ДА СЕ СА ДРУГИМА ОКРЕНЕМ НАЗАД ЗБОГ ПЕЧЕЊА У ОЧИМА ЗБОГ НЕКОГ БАЧЕНОГ ХЕМИЈСКОГ СРЕДСТВА. НА ТАВЊАКУ УЗ БОЧНУ СТРАНУ ТЕХНОЛОШКОГ ФАКУЛТЕТА ВИДЕО САМ НЕКЕ ОСОБЕ, МЕЂУ ЊИМА И ПОЛИЦАЈЦЕ КАКО ПОВРАЋАЈУ, НЕКИ СУ БИЛИ И НА КОЛЕНИМА. КАДА САМ ИЗАШАО НА БУЛ. ЦАРА ЛАЗАР КРЕНУО САМ СА ОСТАЛИМА ЛАГАНИМ ХОДОМ КА БУЛ. ОСЛОБОЂЕЊА. НЕГДЕ НА РАСКРСНИЦИ ПОЧЕО ЈЕ СТАМПЕДО МАСЕ, ЈЕР ЈЕ ПОЛИЦИЈА ПОЧЕЛА ДА ВИЈА МАСУ У ПУНОЈ РАТНОЈ ОПРЕМИ, СА ШТИТОВИМА И ПЕНДРЕЦИМА У РУКАМА. ТРЧАО САМ И ЈА И ПРЕКО МЕГАФОНА ВИКАО ДА НЕ ТРЧЕ, ДА ИДУ ПОЛАКО, ЈЕР САМ СЕ БОЈАО ДА ЋЕ НЕКО БИТИ ИЗГАЖЕН. БИЛО МИ ЈЕ ДРАГО ДА СУ МЕ ПОСЛУШАЛИ И СМИРИЛИ ТРЧАЊЕ. ПОЛИЦИЈА ЈЕ ДОШЛА ЗА НАМА НА НЕКИХ 20-АК МЕТАРА И ЗАСТАЛА У КОРДОНУ ЗАУЗЕВШИ ЦЕЛУ ШИРИНУ КОЛОВОЗА И ТРАВЊАКЕ СА ОБЕ СТРАНЕ БУЛЕВАРА. МАСА ЉУДИ ЈЕ ТАДА ПРЕШЛА У ОБИЧАН ХОД, БЕЗ ТРЧАЊА ПРЕМА БУЛ ОСЛОБОЂЕЊА. ЈА САМ ТУ ВЕЛИКУ ЗБИЈЕНУ И ШАРОЛИКУ КОЛОНУ НА КОЛОВОЗУ ПРАТИО МЕЂУ ПОСЛЕДЊИМА УПРАВО ЗАТО ДА БИХ СМИРИВАО ТРКУ. У СВАКОМ ЗАСТОЈУ ПОЛИЦИЈЕ, А ВИДЕО САМ ИХ 3-4 ДОК МЕ НИСУ ОБОРИЛИ, ПОЛИЦИЈИ У КОРДОНУ ЈЕ ПРИЛАЗИО КОМАНДИР, КОЈИ ИХ ЈЕ ИЗДВОЈЕНО ПРАТИО ОД ПОЗАДИ, И РУКАМА ГЕСТИКУЛИРАЈУЋИ ИЗДАВАО НАРЕЂЕЊА ДА СЕ ПОНОВО КРЕНЕ У ЈУРИШ ЗА КОЛОНОМ НАРОДА. ОПЕТ БИ НАСТАО СТАМПЕДО КОЈИ САМ УМИРИВАО ПРЕКО МЕГАФОНА И ЗАИСТА УСПОРАВАО БЕЗГЛАВУ ТРКУ НАРОДА. ПОСЛЕ 3-4 ТАКВА ЗАСТОЈА ПОЛИЦИЈЕ И ТРКЕ НАРОДА КОЈЕ САМ СВОЈИМ ОЧИМА ВИДЕО, НЕГДЕ НА ПОЧЕТКУ БОЧНЕ СТРАНЕ РК ,,ПРОМЕНАДЕ,, СТАЈАО САМ НА ДЕСНОЈ БОЧНОЈ СТРАНИ КОЛОВОЗА У ПРАВЦУ КРЕТАЊА ПОЛИЦИЈЕ УЗ ИВИЧЊАК И ПРАКТИЧНО САМО ПОСМАТРАО ОПИСАНУ ТРКУ, ЈЕР ЈА НИТИ САМ ИМАО РАЗЛОГА ДА БЕЖИМ НИТИ БИХ МОГАО ДА БЕЖИМ. ВИДЕО САМ ТО ПОСЛЕДЊЕ ПОКРЕТАЊЕ ПОЛИЦИЈЕ НА ОПИСДАНИ НАЧИН И УОЧИО ЈЕДНОГ ПОЛИЦАЈЦА КОЈИ ЈЕ ТРЧАО СРЕДИНОМ КОЛОВОЗНЕ ТРАКЕ. КАДА МЕ ЈЕ УОЧИО СА ДЕСНЕ СТРАНЕ КОЛОВОЗА, ПРОМЕНИО ЈЕ СМЕР И КРЕНУО ЈЕ УКОСО И ДЕСНО ПРАВО ПРЕМА МЕНИ И ПОШТО НИСАМ ОЧЕКИВАО НИКАКАВ ФИЗИЧКИ ДОДИР МИРНО САМ СТАЈАО. КАДА ЈЕ ТАЈ ПОЛИЦАЈАЦ ДОШАО ДО МЕНЕ У ПУНОМ ТРКУ МЕ ЈЕ УДАРИО ШТИТОМ СВОМ СИЛИНОМ ДА САМ ОДЛЕТЕО КАО ЛУТКА СА ПОДИГНУТИМ НОГАМА У ВИС. ПАО САМ НА ЛЕЂА ЦЕЛОМ ДУЖИНОМ НА КОЛОВОЗ ТИК УЗ ИВИЧЊАК, ЗБОГ ПОВРЕДА САМ ВЕРОВАТНО ЛЕВИМ ЛАКТОМ И ЛЕЂИМА ЗАКАЧИО ИВИЧЊАК, А ГЛАВА МИ ЈЕ ПРОМАШИЛА ИВИЧЊАК ЗА КОЈИ МИЛИМЕТАР. ОНЕСВЕСТИО САМ СЕ РАЗБИВШИ ГЛАВУ О КОЛОВОЗ. НА СНИМКУ ОБАРАЊА КАСНИЈЕ СУ СВИ МОГЛИ ДА ВИДЕ ДА ЈЕ ПОЛИЦИЈА БРАНИЛА СТУДЕНТИМА ДА МИ ПРИЂУ И ПРУЖЕ ПРВУ ПОМОЋ И ДА СУ ИХ ОСТАВИЛИ ДА МИ ПРИЂУ ТЕК КАДА СУ ОСТАЛИ У МАЊИНИ, ЈЕР СУ ОСТАЛИ ПОЛИЦАЈЦИ НАСТАВИЛИ У ТРКУ ДАЉЕ. МЕНЕ ЈЕ НЕСНОСНА БОЛ У ДЕСНОМ РАМЕНУ ПРОБУДИЛА ИЗ НЕСВЕСТИ, ЈЕР МЕ ЈЕ ПРВА ОСОБА УХВАТИЛА ЗА ДЕСНУ РУКУ КОЈА МИ СЕ ОКРЕНУЛА ШАКОМ ПРЕМА ГОРЕ И ТОМ ПРИЛИКОМ МИ СЕ ДЕСНО ИШЧАШЕНО РАМЕ ВРАТИЛО У ЗГЛОБ. СХВАТИО САМ ДА МИ ЈЕ И ДЕСНА РУКА СЛОМЉЕНА ЗБОГ ЧЕГА САМ ШАКОМ СТЕГАО ПАНТАЛОНЕ ДА МИ СЕ РУКА НЕ ПОМЕРА УСЛЕД НЕСТРУЧНОГ ПРУЖАЊА ПРВЕ ПОМОЋИ И ПОВИКАО ДА МЕ НЕ ДИРАЈУ. РЕКАО САМ ИМ ДА МИ ЈЕ РУКА СЛОМЉЕНА И ДА ЗОВУ ХИТНУ ПОМОЋ. ЧЕКАО СМО КОЛА НЕКИХ ДЕСЕТАК МИНУТА ОПКОЉЕН СТУДЕНТИМА. КАДА СУ ДОШЛИ ТЕХНИЧАРИ ХИТНЕ ПОМОЋИ РЕКАО САМ ИМ ШТА МИ ЈЕ ПОВРЕЂЕНО САМО ЗАТО ДА МЕ НЕ ХВАТАЈУ ЗА ТЕ ДЕЛОВЕ ТЕЛА. СТАВИЛИ СУ МИ КРАГНУ ОКО ВРАТА ЧИЈИ МИ ЈЕ ЗАДЕБЉАНИ РУБ ПРЕЛАЗИО ПОЗАДИ ПРЕКО ТЕМЕНА БАШ ПРЕКО РАНЕ НА ТЕМЕНУ. ТАКО ЈЕ БИЛА ЊИХОВА ИНТЕРВЕНЦИЈА ДОК САМ ЛЕЖАО, ЗАТИМ СУ МЕ СТАВИЛИ НА ЧВРСТУ ПОДЛОГУ, ПОДИГЛИ И УНЕЛИ У КОЛА ХИТНЕ ПОМОЋИ. НА СВАКО ТРУЦКАЊЕ ПОДИЗАО САМ ГЛАВУ ДА МЕ РУБ КРАГНЕ НЕ ПОВРЕЂУЈЕ ЈОШ ВИШЕ. ЈА СЕ ИЗВИЊАВАМ, АЛИ ПРИЈЕМ У УРГЕНТНОМ ЦЕНТРУ МОРАМ ПОСЕБНО ДА ОПИШЕМ, ЈЕР ЈЕ СТАЊЕ ТАМО РАВНО ШИНТЕРАЈУ! ЧИМ СУ МЕ УНЕЛИ НА НОСИЛИМА ПРИШЛИ СУ МИ СА НЕКИМ ИНЕКЦИЈАМА НЕПОЗНАТОГ САДРЖАЈА И БЕЗ РЕЧИ ПОКУШАЛИ ДА МИ ИХ ДАЈУ. ТАДА САМ ПОЧЕО ДА ВИЧЕМ И ДА МИ НЕ ПРИЛАЗЕ СА ИНЕКЦИЈАМА, ЈЕР НЕЋУ ДОЗВОЛИТИ НИКАКАВ УНОС БИЛО ЧЕГА, ЧАК НЕЋУ ДОЗВОЛИТИ НИТИ ЛОКАЛНУ АНЕ3СТЕЗИЈУ ПРИ ШИВЕЊУ РАНЕ НА ГЛАВИ И НА ЛЕВОМ ЛАКТУ КОЈИ МИ ЈЕ ТАКОЂЕ БИО ОТВОРЕНЕ КОЖЕ, АЛИ НА СРЕЋУ БЕЗ ЛОМОВА КОСТИ. ПОТОМ МИ ЈЕ ПРИШЛА ЈЕДНА СЕСТРА КОЈА ЈЕ ПОКУШАЛА ДА МИ СТАВИ КАТЕТЕР! ПИТАО САМ ЈЕ ДА ЛИ ЈЕ НОРМАЛНА И РЕКАО ДА СЕ ГУБИ СА ЊИМ. УВЕРЕН САМ ДА БИ БИО ИНФИЦИРАН! ДЕСНИ ЛАКАТ СУ МИ СПОЉА ОЧИСТИЛИ, УВИЛИ ГАЗОМ, СТАВИЛИ ГИПС И ЛОНГЕТУ, УШИЛИ РАНУ НА ГЛАВИ И ЛЕВОМ ЛАКТУ БЕЗ ЛОКАЛНЕ АНЕСТЕЗИЈЕ И НА НОСИЛИМА ИЗГУРАЛИ У ХОЛ БЕЗ ПРАТЊЕ ДА ЧЕКАМ КОЛА ХИТНЕ ПОМОЋИ КАД ДОЂУ, А ЗНА СЕ ЧЕКАТИ И ПО НЕКОЛИКО САТИ. ТАДА МИ ЈЕ ПРИШЛА ЈЕДНА СТУДЕНТКИЊА КОЈУ САМ УПОЗНАО ТРИ ДАНА РАНИЈЕ ПРЕД ДИФ-ОМ И ПРЕДЛОЖИЛА ДА МЕ СА ДВОЈЕ СВОЈИХ КОЛЕГА ОДНЕСУ СВОЈИМ АУТОМ ПОШТО СУ ДОВЕЛИ НЕКОГА У УРГЕНТНИ ЦЕНТАР И САДА БИ СЕ ВРАТИЛИ. ПРИСТАО САМ, НЕКАКО СУ МЕ СВО ТРОЈЕ УСПЕЛИ СМЕСТИТИ У АУТО И ОДВЕЗЛИ ДО СТАНА СКОРО НОСЕЋИ СВЕ ДО КРЕВЕТА У СТАНУ ГДЕ МЕ ЈЕ ПРЕУЗЕЛА СУПРУГА КОЈА НАС ЈЕ ЧУЛА. СУТРА ДАН КАДА САМ ПРОЧИТАО НАЛАЗ ДОКТОРКЕ О НАЧИНУ НАСТАНКА ПОВРЕДЕ ВИДЕО САМ ДА ЈЕ ДОКТОРКА ФАЛСИФИКОВАЛА МОЈУ ИЗЈАВУ И НАПИСАЛА КАО ДА САМ СЕ ПОТУКАО У НЕКОЈ КАФАНИ И НИЈЕ УНЕЛА СВЕ ПОВРЕДЕ НА КОЈЕ САМ СЕ ЖАЛИО! ОНЕ СУ УНЕТЕ И СНИМЦИМА И ПОТВРЂЕНЕ ТЕК НА КОНТРОЛИ ТРИ ДАНА КАСНИЈЕ У ПОЛИКЛИНИЦИ КОД ОРТОПЕДА! У ПРВОМ ЈАВЉАЊУ ЗАБОРАВИО САМ ДА ОПИШЕМ МОДРИЦЕ ТЕГЕТ ПЛАВЕ БОЈЕ ПО ДОЊЕМ ДЕЛУ ЛЕЂА, УНУТРАШЊОЈ СТРАНИ ДЕСНЕ БУТИНЕ, ИСПОД ДЕСНОГ ПАЗУХА, ДУЖ УНУТРАШЊЕ СТРАНЕ ДЕСНЕ НАДЛАКТИЦЕ, ОД КОЈИХ САМ НАПРАВИО СЕРИЈУ ФОТОГРАФИЈА ПОТРЕБНИХ ЗА ТУЖБУ ПРОТИВ МУП-А ЗА ОДШТЕТУ ЗБОГ ТЕШКИХ ТЕЛЕСНИХ ПОВРЕДА КАДА СЕ БУДЕМ У ПОТПУНОСТИ ОПОРАВИО. МОЛИМ ДА СЕ ОВАЈ ОПИС ПОВРЕДА ДОДА ПРВОМ, ПОТПУНИЈЕМ ОПИСУ ПОВРЕДА И ПОСЛЕДИЦА, ЗАХВАЉУЈЕМ.

Udaren sam dva puta pendrekom od strane dva različita policajca (ili žandarma, nisam siguran), na keju kod fudbalskog igrališta. Napad se desio oko ponoći, pred kraj protesta, kada nam je žandarmerija došla sa leđa, tako da se grupa nas našla opkoljena. Nastala je jurnjava i "igra mačke i miša" u kojoj su me u trku prvo udarili u desnu butinu a zatim u desnu podlakticu. Udarci su se srećom desili u njihovom i mom pokretu tako da nisu mogli dobro i jako da zamahnu. Od udaraca su mi odmah ostale crvene debele linije duž mesta kontakta pendreka sa telom. Crvenilo na ruci je prošlo nakon 2-3 dana, dok se na nozi narednih dana pretvorilo u modrice plavo-zelene boje koje su prošle tek nakon dvadesetak dana. I na ruci i na nozi (a pogotovo na nozi) još uvek osećam bol pri dodiru mesta udarca. Prvih nekoliko dana bol se javljao i pri pokretima ruke i noge, a na nozi se bol javljao i usled kontakta sa pantalonama.

Bila sam gurnuta od strane policajca, ali nemam posledice.

Nakon izlaska iz parka kod Rektorata, zadobila sam udarac staklenom flašom u nogu koji je izazvao veliku modricu.

Povukao sam se kad su krenuli topovski udari i nisam dobio batine (negde posle 21h, ispred Filozofskog Fakulteta, dalje od rektorata, bliže biologiji).

Preko puta Merkatora, na Bulevaru Oslobođenja, oko 23h, žandar me je bez ikakvog povoda, sa leđa, udario pendrekom u glavu i rascepao je. Nakon toga, studenti su me previli i hitna pomoć odvezla u Urgentni centar na ušivanje. 3 kopče su epilog.

Nisam doživeo direktno fizičko nasilje od strane policije, jesam se sapleo i pao u begu od iste.

Добио сам пар удараца пендреком, на ливади код Ректората, непосредно након напада полиције на народ. Као последицу сам имао подливе и бол у пределима удараца.

Kod Merkatora na raskrsnici, udarac žandarma bez ikakvog razloga pendrekom preko leđa. Masnica preko celih leđa, povreda nerva leve ruke.

Lokacija - Bulevar cara Lazara. Mirno smo sedeli na ivičnjaku kod veterinarske ambulante kada smo primetili kordone policije koji su se kretali iz pravca Difa ka Kampusu. Vreme oko 20.30h/21h. Ustali smo i krenuli preko kolovoza ka zelenoj površini Bulevara cara Lazara. Kordon je brzo stigao do nas i potiskivao nas bez milosti uz razna dobacivanja i čak pozivanja na tuču sa ženama. Prilikom povlačenja, hodali smo unazad, za saobraćajni znak su bila vezana dva bicikla, preko kojih sam se saplela i pala na zadnjicu na zemlju (na trtičnu kost), pri čemu su mi ispale naočare. Ni ovaj pad nije prošao bez komentara policajaca pod punon ratnom opremom sa maskama. Bol se osetio odmah. ali tek posle par sati je bol postao konstantan i prilikom hoda i prilikom sedenja i ležanja. Bol je još uvek prisutan. I dalje imam problem prilikom sedenja i ležanja.

Bacali su u nekom momentu policajci više topovskih udara kako bi uplašili narod koji se skupio.

Topovski udar.

Da, na samom početku eskalacije ispred Filozofskog fakulteta od strane policije bačeni su topovski udari među okupljene građane. 3 puta u mojoj neposrednoj blizini. Zastrašujuć osećaj koji te u momentu parališe a nakon inicijalnog šoka pokrene stampedo. Srećom ljudi su bilo dovoljno razumni da zaustave paniku.

Lokacija stan, oko 20/21, dete od dve godine je plakalo celu noć nakon topovskih udara i vikalo bum bum mama, bum bum.

Topovski udari ili šok bombe padali su blizu mojih nogu. Gledala sam da ih izbegnem. Buka je bila izuzetno velika, pa sam čak i sa već oštećenim sluhom morala da poklopim uši kako bih ublažila zvuk. Navedeni zvuk je dodatno pogoršao moj sluh.

Oštećenje sluha privremeno, zujanje u ušima, dezorijentacija.

Pošto nisam bila ispred Filozofskog fakulteta, već na studentskom trgu u trenutku ispaljivanja pirotehnike, ušla sam na Pravni fakultet sa studentima gde se nije mogli biti. Jedino mesto gde smo se svi sklonili od suzavca je bila čitaonica. 2h se nije miglo izaći iz nje niti iz zgrade. Suzavac se osećao u celom Starom gradu i kasnije.

Čuo ali nije u mene pogođeno.

Opekotine po rukama i licu.

Jedno pirotehničko sredstvo, najverovatnije topovski udar, palo je i eksplodiralo na zemlji između nogu. Doleteo je iz pravca kordona policije koja je bila 30m naspram nas na keju pored kampusa. Tom prilikom listovi obe noge bili su mi oprljeni usled snažne eksplozije.

Ispred Filozofskog fakulteta u šumici, oko 21.00. Pirotehnička sredstva, signalna raketa 2 m od mene, suzavac. Oštećenje sluha i vida.

U trenucima dok sam se udaljavao od Filozofskog prema bulevaru cara Lazara bio sam van ozbiljnog dejstva udara.

Kada je policija proterivala građane iz Kampusa, bio sam među tim građanima. Oko 21:30 pa naredih 30-40 minuta trajalo je proterivanje topovskim udarima iz parka kod Rekotrata.

Nosio sam slušalice tako da nemam posledica, ali i kroz njih su udari bili poprilično glasni.

Na izlazu iz Zorana Đinđića, ka Cara Lazara, su bacali topovske udare, suzavac i nešto nalik vatrometu što dolazi u sličnom kanisteru kao i suzavac ali eksplodira nekoliko puta na zemlji. Ovo se desilo nakon što su rasterali ljude ispred filozofskog, kad su krenuli povlačenje i suzbijanje nas koji smo se zatekli malo dalje. Imao sam čepiće u ušima tako da topovski udari nisu imali efekta ali ovo drugo pirotehničko sredstvo me je pogodilo u rame, progorelo majcu i ostavilo opekotinu koja i dalje nije skroz zarasla, 20 dana kasnije. Zakačilo me je i iznad leve obrve ali je to srećom bila sitna povreda. Što se tiče suzavca, pored blagog peckanja očiju, nije bilo jače reakcije jer je vetar verovatno oduvao čestice u drugom smeru.

Opekotina oči, nos i lice.

Proletelo je više puta topovskih udara i pirotehničkih sredstva pored mene.

U trenutku kada sam krenuo da bežim ka pmf-u da dobijem pomoć zbog suzavca, još jedan je pukao pored mene i počela je da me hvata nesvest.

Gađani smo nečim nalik vatrometu dok smo stajali na raskrsnici Bul. cara Lazara i Stevana Musića, nakon toga je usledilo nenormalno ispaljivanje suzavca po nama. Nisu birali gde gađaju.

Između ulaza rektorata i filozofskog fakulteta. Bačen je bio topovski udar. Bez posledica (nosio sam čepiće za uši).

Sve doživela sa prilične udaljenosti pa nisam osetila posledice po fizičko zdravlje, ali sam bila uznemirena i uplašena.

Filozofski, oko 21:30h, nelagoda, panika, lupanje srca.

Jesam. Na lokaciji u Fruškogorskoj ulici kada me je pogodilo pirotehničko sredstvo - nekakva vrsta velike baklje. Ispred mene je bio moj bicikl koji mi je zaštitio noge, ali je od jačine slomljen blatobran na zadnjem točku. Sačuvala sam metalnu cev koja je ostala kada je momak do mene ugasio zapaljeni deo baklje.

U više navrata su se čuli topovski udari od kojih se zapuše uši ukoliko ste u neposrednoj blizini oni izazivaju jak napad panike i instinktivan nekontrolisan nagon da bežite čineći stampedo, čime ugrožavate svoj i tuđ život.

Nisam iskusila napad u tom vidu, stajala sam iza trafo stanice preko puta ulaza na Filozofski fakultet i postepeno smo se povlačili ka samom keju.

Napad pliicije i odgurivanja. Nisam lično imao povrede zbog zaštite koju sam imao, radni šlem, ali je sestru dokačio i imala ja modricu na kapku. Pošto ju je gurnuo štitom pored mene a nosi naočare.

Kao što sam naveo, malo smo osetili suzavac i gas, blago peckanje u grlu, crvenilo oko očiju i same oči, kao i peckanje.

Bila sam u ulici Bulevar cara Lazara, otprilike preko puta Promenade, nisam sigurna koje je tačno vreme bilo jer mi je telefon sve vreme bio sklonjen u ranac. Kordon nas je gurao ka Bulevaru oslobođenja. U trenutku kada im se pridružilo još dva kamiona žandarmerije ispalili su neka eksplozivna sredstva i deo me je prilikom eksplozije pogodio u desnu dojku. Taj deo je ostao zalepljen za odeću i od njega sam imala opekotinu na desnoj ruci a od jačine udara je napravio rupu na brusthalteru i manju posekotinu na dojci dok mi je cela desna strana dojke bila skoro 20 dana u podlivima. Podliv je sad skoro prošao ali se još uvek oseti tvrđi deo tkiva kao da je rana bila veća.

Lokacija, Bulevar Cara Lazara, malo više od Mikromarketa, put ka Bigu(Promenada). Išlo je oko desetak ljudi, mirno ispred samog kordona policije, sa jedne strane, dok je sa druge strane puta bila Žaklina Tatalovć sa ekipom.Tačno vreme oko 22 i 30, postoji snimak koji je N1 snimila a Žaklina objavila. U jednom trenutku je samo krenula da pada pirotehnika po nama, nešto nalik velikim petardama, nešto od te pirotehnike je palo između mene i drugarice, palo je na zemlju, ne znam kojim čudom nisam na to nešto nalazila nogom, ali to nešto se odbilo o zemlju, i pogodilo drugaricu u prsa, odnosno dojku, gde joj je napravilo opekotinu, probivši joj haljinu i donji veš, tako što je spalilo te delove garderobe. Ljudi su počeli da trče, uleteli smo u jednu od zgrada gde nas je kordon policije zaobišao, da bi nam se kada smo izašli iz zgrade, glavni policajac obratio da ostanemo tu gde jesmo, radi svoje bezbednosti, jer kordon gađaju kamenjem, itd. Na ovo, moja prijateljica je tražila odgovor, ko gađa policiju, gde smo mi dobili informaciju da su to huligani, tada je drugarica ponovo postavila pitanje, a zašto ih ne pohapsite, gde smo mi dobile odgovor da sve znamo!

Kada je upaljena signalna raketa i kada sam video da je incident organizovan pomerio sam se. Niko od nas nije došao da pravi probleme.

Nalazila sam se na uglu Bul.Cara Lazara i Stevana Musića kada su bačeni topovski udari ispred Filozofskog fakulteta, čulo se jako glasno ali nije bilo posledice po nas na tom mestu.

Ispred filozofskog fakulteta i celom dužinom bulevara prolikom povlačenja.

Čuli su se topovski udari u na većoj udaljenosti ali nisam imao sličnih tegoba.

Bežali smo kroz parkić prema keju od suzavca. Mislila sam da smo se dovoljno udaljili, ali su suzavac ispalili i na kej.

Jesam, bez posledica.

Pogođen sam suzavcem kod kampusa ali bez posledica.

Opekotina na nozi.

Da, imam dokumentovano na snimcima napravljenim mobilnim telefonom, lokacija kod Filozofskog fakulteta.

Ispred filozofskog fakulteta bilo je više topovskih udara, osećaj je ko da vam srce stane u toj milisekundi, izaziva osećaj da moraš da pobegneš, da si u opasnosti, jedinu posledicu fizičku sam imala od bačeno suzavca i to sutradan, ceo sam dan osećala mučninu, nisam mogla da jedem, tek uveče oko 19h sam prvi put mogla da jedem.

Oko 21 h topovski udar, preko puta Filozofskog f. I onda smo se uprkos maskama počeli gušiti.. Nakon toga suze, glavobolja danima...

Napad pirotehničkim sredstvima se desio ispred Filozofskog fakulteta. Probleme sa sluhom i bolovima nisam imao jer sam nosio čepove za uši. Ali, video sam ljude koji su imali ogrebotine i podlive po delu noga ispod kolena.

Svedočila sam i topovskom udaru i drugim pirotehničkim sredstvima, ali nisam bila dovoljno blizu da imam posledice. Oko 21:03 su upaljene neke roze baklje sa strane rektorata, posle toga je ispaljena i neka crvena raketa, negde iz tog dela je doletela. Ja sam stajala na raskrsnici između FF i PMF, kod semafora.

Bilo je pirotehničkih sredstava, mislim da su topovski udari ali se ne razumem dovoljno. U nekoliko navrata su eksplodirali blizu mene, najviše na uglu Bulevara Cara Lazara i Ulice Dr. Zorana Đinđića, kad su nas potiskivali iz ulice na bulevar.

Mirno sam stajao u parku između Filozofskog fakulteta i keja 5.9. oko 21:30h, nakon što smo gađani nekom pirotehnikom, nagutao sam se suzavca ili tako nečeg da sam jedva disao i oči su me pekle da nisam mogao da gledam dok se nisam evakuisao iz te situacije i još neko vreme nakon toga.

Napad topovskim udarima i pirotehnikom na području izmedju rektorata i filozofskog fakulteta. Neprijatnost i blaga konfuzija kao i kratkotrajne slušne smetnje. Revolt i bes.

Zaglušenje.

Doživela topovski udar, suzavac ako je to bio suzavac...gušenje, suzne oči, nemogućnost disanja..od 21.00 su neprekidno ispaljivali pirotehnička sredstva. Stajali smo naspram ulaza u Filozofski fakultet.

Bila sam bez fizičkih povreda, sem trenutnih i ireverzibilnih problema usled direktnog izlaganja suzavcu.

Dok sam bežala od policije na keju, topovski udar je bio na metar od mene, obzirom da ih je bilo mnogo tu noć, nisam se toliko uznemirila.

Bio sam prisutan kad je bio napad kod prostorija SNSa, a kod Filozofskog sam čuo iz daljine udare. Nisam imao fizičkih posledica.

Topovski udar sam čula jezivo je suzavac sam isto osetila imala sam masku preko nosa i usta ali se osećao smrad od suzavca.

Na samom početku nemira ispred Filozofskog fakulteta pored mene je eksplodirao topovski udar, imao sam zujanje u ušima.

Oko 21:15-21:20 bili smo na uglu bulevara Cara Lazara i ulice Zorana Đinđića kada je policija iz čista mira među nas najpre bacila neki gas, a odmah potom i ekslozivno sredstvo koje je lančano proizvelo nekoliko jakih udara, tada je kordon počeo da nas potiskuje duž bulevara Cara Lazara ka SPENS-u upotrebljavajući silu na svakom ko nije bio dovoljno brz da pobegne i nastavljajući da baca eksplozivna sredstva i neku signalnu raketu koja je preletela iznad naših glava iz pravca kafe Makijata u pravcu SPENS-a.

Topovski udar bačen pod moje noge, uspela da izbegnem.

Prvi topovski udar se čuo u blizini Rektorata između 20:20-20:30h.Nismo imali posledice.

Bol u glavi i stomaku i strah od posledica.

Gorela mi je koža, peklo me je kao opekotina, pekle su oči toliko jezivo, da ne možeš držati otvorene oči, takođe nos, grlo, ostaješ bez daha, dugo je trajalo, boriš se za dah, misliš da si blizu smrti, kreće mučnina, povraća ti se, neki su povraćali gušenje, gušenje, gušenje..

5. septembar je bio jeziv... Povlačili smo se duž bul. Cara Lazara ka Merkatoru moja devojka i njena sestra sa ostalim građanima, niko nije bio nasilan ni slično. Bilo je oko 23h... žandarmerija nas je pratila u kamionu i peške bilo ih je jedno 50+, u jednom trenutku ubrzali su i počeli su da ispaljuju suzavac(CN gas ili šta god) i pirotehnička sredstva na nas...

Nalazila sam se u kampusu sa prijateljima kada su prvo krenuli svetlosni signali sa Filozofskog fakulteta(5× su amblendovali sa faxa zatim je uzvraćeno iz parka iza Rektorata)zatim su bacili dimnu bombu ispred vrata Filozofskog fakulteta pa posle par min je upaljena crvena baklja i tada su od strane bulevara krenuli da utrčavaju"specijalna jedinica" za razbijanje demonstracija,formirani u dve kolone po 20-30kom u koloni.Trčećim korakom su otišli do glavnog ulaza Filozofskog fakulteta i tada kreće bacanje suzavca,CN gasa i potiskivanje mirnih građana ka platou studentskog grada.Kako je Kampus bio opkoljen sa svih strana u jednom ogromnom dimu gasova potisnuli su nas van Kampusa na bulevar Cara Lazara.Mi smo se nalazili ispred Rektorata ali na travi kod Poljoprivrednog fakulteta.U Kampusu smo imali sreće i bili smo brži od tih "specijalnih jedinica"tako da nije bilo fizičkog kontakta sa njima.Ali bez obzira što smo imali maske i naočare za plivanje oči su nam suzile neprestano,kašljali smo kao pomahnitali,iz nosa je bila konstantna salivacija i pored fiziološkog koji smo koristili,nismo mogli da komuniciramo međusobno jer se nismo čuli a bome i malo smo se dezorientisali pa smo morali da se uhvatimo za ruke i nastavimo laganim hodom da izlazimo iz Kampusa.

Sve navedeno doživljeno kod fakulteta, nismo se ni setili da pogledamo vreme jer su odjednom nikli na sve strane i krenula je hajka, batinjanje..mi u zadnjim redovima smo se izvukli bez fizičkih posledica.

У КРЕТАЊУ КА ФФ НИСАМ МОГАО ДОЋИ ДО ЊЕГА ЗБОГ ОГРОМНЕ МАСЕ СТУДЕНАТА И ГРАЂАНА. НА ПРЕТХОДНО ОПИСАНОМ МЕСТУ ЧУО САМ ПИРОТЕХНИЧКА СРЕДСТВА МЕЂУ КОЈИМА СУ СЕ ИЗДВАЈАЛИ ТОПОВСКИ УДАРИ, А ХЕМИЈСКА СРЕДСТВА ОСЕЋАЛА ЗБОГ ЧЕГА САМ КРЕНУО НАЗАД.

Čuli su se jaki pucnji ali nisam imao posledice.

Tokom protesta nekoliko šok bombi je eksplodiralo u mojoj blizini, ali bez nekih posledica.

Topovski udari su bili blizu, zujanje u ušima nakon toga ali su prošli. Jedan sam slučajno pogledao, zaslepeo me na par sekundi. (negde posle 21h, ispred Filozofskog Fakulteta, dalje od rektorata, bliže biologiji).

Topovski udar, ispred Tehnološkog fakulteta, oko 22h, ubrzan rad srca.

Ispred FFUNS a zatim kroz šumicu svuda je letelo svašta i dimilo i peklo...pomagali smo jedni drugima poluslepi..

Ja lično nisam doživeo posledice ali čovek koga je pogodio topovski udar bio je pet metara ispred mene. Posle su mu studenti koji su bili tu pružali medicinsku pomoć. Imam fotografiju tog momenta.

Kampus, oko 22h, topovski udar, privremen gubitak sluha.

Zujanje u ušima 2 dana od topovskog udara i opekotine na nozi, ispred Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

Napad pirotehničkim sredstvina sam doživela duž čitavog bulevara cara lazara jer smo potiskivani ka merkatoru i limanskoj pijaci. Kod promenade, posle novopostavljenog semafora doživeli smo napad na pešačkoj stazi i parkingu napad eksplozivnim sredstvima iz bornih kola koja su nam bacana pod noge. u trenutku eksplozije odmah se uho sa strane eksplozije zapuši, ne mozete da čujete na njega i osetite zujanje u njemu.

Suzavac se osetio u zatvorenoj prostoriji u kojoj sam boravila, kao i na terasi Rektorata. Osetila sam suzenje i pečenje očiju, kao i u ustima i grlu.

Rektorat - oko 22h, suzavac, suzenje i pečenje očiju, pečenje sluzokože nosa i usta.

Bio sam na ulici ispred Filozofskog i čim je krenuo stampedo, kao da sam se našao u oblaku suzavca koliko su ih bacili. Nisam imao preteranu reakciju, ali ljudi oko mene jesu. Nakon toga sam se sklonio ka PMF-u.

Suzavac, prilikom izlaska iz rektorata dočekalo je kolegu i mene jako velike količine suzavca što je dovelo do povraćanja i iritacije

Kod Filozofskog fakulteta, prvi udar koji se desio. Slabljenje vida (prisutan i danas). U tom momentu gušenje, pekla su me usta, nos, oči, mučnina.

Suzavaca bezbroj sam doživeo — od Filozofskog nazad do Keja, tri suzavca. Još najmanje tri dok su nas gurali dalje niz kej i smanjivali nam prostor obitavanja. Suzenje i pečenje očiju, grla i nosa.

Bila sam u ulici Stevana Musića, kod kafe-restorana „Makijato Faks“, kada je ispaljen suzavac, a ja sam imala onu malo jaču belu masku za lice. Odmah sam je stavila i utrčala u ulaz zgrade koji je bio otključan. Suzavac se probio u zgradu i vazduh je za par sekundi postao odvratan, kao da avionima sa Čeneja prskaš protiv komaraca. Peklo me je u očima i ulazilo u usta i nos, mada sam se trudila da ne dišem, ali to baš nije išlo. Sama sebi sam isprala oči fiziološkim rastvorom. Izvadila sam prozirne majstorske naočare i sa njima sam mogla da gledam, ali disanje je bilo teško. Osećala sam kako mi je otrov u grlu i sinusima. Znala sam da napolju tuku ljude i nisam izlazila iz zgrade, pa sam tako možda i sat vremena sedela u zatvorenom prostoru punom te hemije. Nije bila velika koncentracija, ali je predugo trajalo. Sutradan sam ustala tek oko podneva (legla sam posle 3 iza ponoći) i i dalje sam osećala hemiju u nosu, grlu i sinusima. Popila sam jogurt — rekla sam sebi, ne znam da li pomaže, ali ne može da škodi.

Desilo se od keja nakon što je policija krenula da tuče ispred Filozofskog fakulteta. Sve je bilo puno suzavca i bacali su ga iz više navrata sa svih strana osim sa strane bećarca. Nakon vraćanja sa keja, suzavac i CN gas je bio prisutan svuda od Maksima Gorkog, preko Spensa čak do Riblje pijace i nije moglo da se diše. Meni je dva dana posle bila iziritirana sluzokoža u nosu i stalno sam kijao i kašljao. Treći dan simptomi su prošli ali cele nedelje sam osećao umor i kao da dišem teže.

Jaka iritacija očiju i kože lica, manje kože ruku; osećaj iritacije se jako pojačavao prilikom pokušaja ispiranja vodom. Koncentracija hemijskih sredstava u atmosferi bila je mnogo niža nego napolju, jer sam bila u zgradi fakulteta, sa svim zatvorenim prozorima. Bez obzira na zatvorene prozore, isparenja su prodirala u zgradu i ometala disanje i jako iritirala oči. Manjoj iritaciji doprinosilo je disanje kroz višestruko presavijenu suvu tkaninu (maramu). To se dešavalo u vreme intenzivnog napada na ljude hemijskim iritantima.

Napad hemijskim sredstvima, PMF, 22–24 h, suzenje očiju, kašalj.

Ispred Filozofskog i Rektorata, taj potez. Pečenje kože, povraćanje, sutradan osip po licu.

Suzavac je padao sa svih strana, i ispred Filozofskog i na Keju i po Bećarcu. Osećao se čak i kod Izvršnog veća, na Trgu Galerija i na samom kraju Železničke ulice (ka Maksima Gorkog). Iako sam imala masku, zbog trčanja morala sam je skidati, a oči su mi sve vreme bile nezaštićene. Mučnina, suzenje očiju, pečenje, bol u grudima.

U kampusu, na ulici između PMF-a i Pravnog fakulteta, od bačenog gasa, za koji sam prvo svi mislili da je suzavac, zadobio sam plik na levoj podlaktici. Nije iskočio odmah, već posle otprilike sat vremena, kad sam stigao kući. Peklo me je to mesto sve dok ga vodom nisam dobro oprao. Na istoj lokaciji su bajkeri iz Zemuna slično, pa i gore prošli, jer im je gas ušao u oči i disajne organe. Zapravo, dok se jedan bajkeri umivao ja sam njegovu kacigu pridržao, želeći da mu pomognem, i naslonio je na moju podlakticu. Verujem da se taj sloj gasa nakupio na kacigi, i da sam ga tako utrljao u kožu. Od ostalih simptoma imao sam suzenje.

Lokacija: stan u kom živimo, oko 20 ili 21 čas, ne sećam se tačno. Peckanje očiju, svrab u nosu, stiskanje u grlu, kao da se sužava pa ne mogu da udahnem.

Doživela sam "napad" suzavcem. Nalazila sam se na klupi prekoputa rektorata (na onom "trgiću"). Posledice su bile: jako štipanje očiju, suzenje, pečenje lica. Posle kratkog vremena krenula sam s tog mesta ka poljoprivrednom fakultetu koji je bio najbliži. Jedva sam se dogegala do zida, prislonila ruku da bih osetila sigurnost a drugom rukom držala flašicu vode koju sam polila po licu. Simptomi su ubrzo nestali i nisam imala potrebe ni da ispiram oči fiziološkim rastvorom. Dok sam bila na klupi i policija krenula da potiskuje građane snimala sam to ali nisu me dirali.

Kej — bačen je suzavac. Žena do mene počela je da se guši i da povraća. Čovek sa druge strane je prolazio i krenuo da se guši i pada. Lično, osim suzenja očiju i gušenja, peckanja u grlu i na jagodicama lica, nijedan drugi simptom nisam imala.

Kada je bačen prvi suzavac, stajali smo preko puta Filozofskog fakulteta, blizu šumice. Grlo je počelo da me peče, kao i nos, a oči da grebu i da suze. Stavila sam masku, a u oči fiziološki rastvor. Povlačili smo se prema keju. Zatim je opet bačen suzavac u našoj neposrednoj blizini i opet su svi simptomi bili prisutni. Zatim sam na samom keju srela jednu gospođu koju su vodili — nije mogla da otvori oči od suzavca. Pritrčala sam da joj pomognem kako bih joj sipala fiziološki u oči, ali ona ih nije mogla otvoriti od reakcije na suzavac. Zatim smo krenuli prema Đačkom, jer je policija išla prema nama. Prilaskom Vodovodu još jednom se osetio suzavac i tu me je najviše peklo grlo i nos, oči nisu prestajale da suze. Sutradan sam ustala sva otečena, naročito oči.

Šetalište na keju, suzavac, oko 21-22, suzenje i pečenje očiju, grla, svrab.

Ne sećam se koliko je tačno sati bilo, ali nakon što je bačen prvi suzavac bilo je jako teško da se diše i ono što sam ja osetila je da me je peklo lice.

Zgrada Pravnog fakulteta: 1) ubacivan je gas iz zgrade Filozofskog, uz pretnju da će nam razbiti staklena vrata koja dele ta dva fakulteta u zajedničkoj zgradi; 2) bacan je gas ispred zgrade Pravnog; 3) prodirao je gas iz samog kampusa. Vazduh u celoj zgradi bio je zagađen, kao u gasnoj komori. U zgradi je bilo oko 30-ak studenata i nekolicina građana koji su se sklonili. Osećaj gušenja, pečenja, zamagljen vid, nadraženo grlo i oči. Trajanje: u oko dva sata boravka u zgradi intenzivno; nakon toga problemi sa disanjem nekoliko dana.

bili smo na uglu Poljoprivrednog fakulteta naspram rektorata kad je policija krenula ka nama da nas potiskuje. Bili smo direktno ispred policije koja je bacala suzavce ili neke dimne bombe, oči su nam pekle i suzile, grlo nam je peklo i jako smo kašljali. Vodom smo ispirali oči i grlo.

Između 21.30h i 1.30h, lokacija PMF. Ogromna količina suzavca je ulazila u prostor, izazivao je satima suzenje i pečenje očiju, kao i suv kašalj.

Da, ispred Rektorata 5. septembra, gde sam se sklonila od policije koja je nasumično počela da udara građane koji su mirno stajali preko puta Rektorata, ispred Filozofskog fakulteta, ali daleko od ulaza gde su se stvorili nemiri. Medicinarima u uniformama, koji su pomagali građanima, zatrebala je voda jer je bilo povređenih, i izašla sam da im pružim vodu. Odjednom me je strašno zabolela glava, kao da mi je neko zalepio užarenu traku na čelo, i počela sam da kašljem jer mi je u grlu bilo kao da direktno udišem otrov koji se oseća kad se zaprašuju komarci. Nešto neobično oštro i gorko peklo me je u grlu. Odmah sam se vratila u Rektorat, gde je bilo mnogo studenata i građana koji su se osećali loše zbog suzavca; neki mladić je urlao od bolova i ispirali su mu oči. Mnogi su bili uznemireni, oči su im bile krvave od suzavca. Studenti su nam davali medicinske maske, vodu i ampule fiziološkog rastvora da nam pomognu.

Pekle su me oči i nos iako sam bila u zgradi Pravnog faklulteta, a ne napolju. To se desilo 5.9.25. Ne sećam se tačnog vremena, ali u večernjim satima.

Bila sam na terasi rektorata u prizemlju kada se odjednom video oblak dima naspram mesta gde sam stojala ali ipak relativno udaljeno, međutim nakon svega nekoliko sekundi osetila sam peckanje iako sam imala masku na licu. Na vreme sam pobegla unutra tako da sem suza i blagog grebanja u nosu i grlu nisam imala neku ozbiljniju reakciju.

Jesam, kod Pravnog fakulteta. Bačeno je toliko suzavca da nije moglo da se diše. Suzavac je ulazio u zgradu i gušio nas. Vreme oko 22 časa.

Od suzavca samo čudan ukus u ustima a mučnina je došla malo kasnije. Velika količina suzavca je ušla i u stan, jer živim blizu.

Da, izuzetno jak nadražaj sluznice i pečenje u plućima, jako kašljanje i povraćanje na kraju. Otekle oči i privremeni gubitak vida zbog prejakog nadražaja očiju. Čak i nakon ispiranja očiju, duže vreme vid nije bio jasan i oči su i dalje suzile.

Suzavac, ali nešto jače od suzavca, jer smo se baš gušili i pekle nas oči. Kod Promenade. Oko 22–23 h.

Tu noć 3 puta sam bio izložen dejstvu suzavca. Prva 2 puta ispred Filozofskog fakulteta, po simptomima najverovatnije biber sprejom. Treći put je bilo u šumici naspram Filozofskog, tokom povlačenja ka Keju. To nije bio suzavac kao prethodna 2. Bio je mnogo jači, agresivniji. Osetio sam užasno pečenje kože lica, vid u potpunosti oduzet, curenje nosa, suze iz očiju i snažan nagon za povraćanjem. Nakon što sam poslednjim atomima snage uspeo da se domognem Keja, srušio sam se na zemlju i nekoliko minuta ostao potpuno nemoćan.

Da, tog dana nalazio sam se na keju u 22:13 kada je iz pravca fakulteta izlazio kamion sa policijom koji je neprestano izbacivao desetine suzavaca. Krenuo sam prema Radničkoj ulici, ali odatle je došao veliki broj policajaca. Pošto sam bio na biciklu kako bih izbegao pomahnitalu policiju koja je jurišala i udarala ljude, spustio sam se na plato ispred Zepelin broda i otišao donjim kejom ka Mostu Duga. Na mostu sam osetio oblak suzavca koji me je gušio duž celog mosta; nisam mogao da gledam, oči su me pekle, a bio sam udaljen 500 metara od fakulteta vazdušnom linijom.

Mučnina, pečenje očiju.

Porodično smo doživeli napad hemijskim sredstvima, koje ne mogu da definišem kao suzavac, ispred Filozofskog fakulteta i ispred Rektorata. Suzenje i pečenje očiju, gušenje, pečenje kože… Danima posle toga osećaj smanjenog kapaciteta pluća.

Nalazio sam se u masi ljudi na uglu ulice Zorana Đinđića i bulevara cara Lazara kada je policija koja je došla iz pravca Filozofkog fakulteta ispalila 20-30 suzavaca. Ogromna količina da je bila nepodnošljiva, pekle su me oči, nos i usta pa sam se pomerio ka Spensu niz bulevar cara Lazara.

Ugao bulevara cara Lazara preko od veterinarske ambulante Poljoprivrednog fakulteta, na uglu parka, suzavac iz pravca Rektorata, suze i kašalj. Kretali smo se prema Stevana Musića.

Ulica Stevana Musića, bačen je suzavac u blizini. Osetila suzenje i pečenje u grudima i grlu, nedostatak vazduha.

Tokom gore pomenutog proterivanja, u isto vreme vršio se napad i suzavcem, od koga su pekle oči i grlo. Napadi suzavcem su trajali možda čak i duže, do 22:30, od raskrsnice Bul. Cara Lazara i Zorana Đinđića do DIF-a.

Doživela sam napad suzavca ispred Rektorata i na terasi trećeg sprata Rektorata, pri čemu sam imala osećaj pečenja u ustima i grlu koji je trajao danima posle incidenta, privremeni gubitak vida, dezorijentisanost i vrtoglavicu.

Ugao Bul. Cara Lazara i dr Zorana Ðinðića. Suzenje i pečenje očiju, gušenje i pečenje u grlu. Teško disanje.

Suzavac, da, pretpostavljam da ga je vetar nosio, stajao sam na raskrsnici, između Filozofskog fakulteta i PMF-a, jači nalet samog suzavca osetio se neposredno pre nego što su kamioni žandarmerije stigli na tu lokaciju, nakon čega sam se sklonio na PMF. Stavio sam masku na vreme, tako da sam osetio samo peckanje u očima i suzenje.

Kod Poljoprivrednog fakulteta, naspram rektorata, nisam bio u samom oblaku suzavca ali sam ga osetio. Blago pečenje očiju. Studenti su otvorili prozore, meni i još nekolicini isprali oči fiziološkim rastvorom i kroz prozor nas pustili da uđemo na fakultet i uputili nas na izlaz na Bulevar cara Lazara.

21h, kafić makijato faks, nedostatak vazduha dva sata, osećaj pečenja u ustima, grlu i po licu, problem sa očima, nadražene oči.

Posle kad sam se napio cn gasa osetio sam jak bol u nosu i plućima i oči su me pekle duže nego suzavac i to dva puta sam se napio istog gasa.

Od prvog suzavca koji je bačen na ulazu Filozofskog fakulteta imao poteskoće sa disanjem. Lice i ruke su pečeli da me peku sve više. Situacija je postala podnošljiva nakon što sam se umio rastvorom soda-bikarbone 2-3 puta. Posle dolaska pojačanja, Žandarmerije, suzavac je opet pačen i bilo je jako teško gledati i disati. 10ak minuta posle toga smo se sklonili na PMF, zadržali smo se u zgradi 10ak minuta i hteli da izađemo. Iako se dim nije video napolju nije moglo da se stoji zbog neizdrzivog peckanja u očima.

Naočare za plivanje su mi zapravo pomogle, pa oči nisu pretrpele posledice, tako da su me pekli "samo" nos i usna duplja. Pošto sam se povukao sa mesta gde je najviše suzavca bilo, to veče su simptomi brzo prošli. Međutim, sutradan sam imao nekoliko sati dijareju, a temeljnim preispitivanjem unete hrane i pića tog dana, siguran sam da je oni nisu mogli izazvati. Divna priča. :)

Nalazila sam se uz zgradu, na trotoaru, kod kafića Makijato, na uglu Cara Lazara i dr Zorana Đinđića. Između 20 i 21 čas, kada su došle policijske snage i kada su počeli da se čuju, pretpostavljam, topovski udari, ljudi su počeli da beže. Ušli smo u ulaz zgrade i osetili, pretpostavljam, suzavac (suzenje i pečenje očiju, teško disanje, kašalj, pečenje u grlu). Penjali smo se na više spratove, ali smo ubrzo shvatili da je sve puno suzavca i da moramo izaći. Gotovo žmureći, nas par istrčalo je napolje. Vazduh je bio pun dima i suzavca. Trčeći smo se uputili ka Radničkoj. Kašalj je razdirao pluća, disanje kratko, oči da jedva gledaš. U Radničkoj nam je nepoznati momak isprao oči. Usta su bila suva, a kada je disanje uspostavljeno i oči isprane, po licu sam osećala peckanje. Otišli smo iza Spensa ka Maksima Gorkog, popili vode, opet u Makijato (ili je to Šećer i so, ne znam), kada smo opet osetili suzavac, smrad i pečenje očiju. Posle smo otišli ka Bulevaru oslobođenja.

Lokacija: preko puta ulaza u Rektorat, sa druge strane puta, bliže Poljoprivrednom fakultetu. Ispaljene su ogromne količine suzavca. Nakon toga ušli smo kroz prozor Poljoprivrednog fakulteta, gde smo ostali do jedan sat, više od tri sata. U prostorijama fakulteta se neprestano osećao suzavac. Posledice: pečenje u ustima to veče, sutradan temperatura, dijareja i povraćanje. Tri dana sve što sam pojeo sam povraćao, čak i tablete.

Осећај печења у очима и у грлу..

Pečenje kože, problem sa vidom, nestanak vida, posle dva dana sam se razboleo, nenormalno curenje nosa i malaksalost, bela slika pred očima u trenutku kad su ispalili suzavac, gas. U povlačenju ka pmf-u

Nisam gubila svest, a sve ostalo navedeno sam osetila. Bila sam neposredno ispred Filozofskog fakulteta kada je došlo do navedene i te večeri najgore situacije. Povlačili smo se iza Rektorata do keja i ulicom došli do „Makijata“, gde smo ušli, jer smo se tamo osećali bezbedno od policije koja je dolazila tom ulicom, kako pešadijski tako i oklopnim vozilima.

Bio sam nedaleko od ulaza na Filozofski fakultet, negde oko 21.40, 21.45. Bačen je suzavac i ogroman broj policajaca se pojavio u blizini. Ljudi su počeli da beže i mi smo se sklonili na PMF, Departman za biologiju. Suzile su mi oči, imao sam osećaj gušenja u grlu i pečenje kože. Nismo smeli da napustimo prostorije, jer je policija mlatila koga god je stigla. Tek bliže 1h, smo uspeli da izađemo.

Nalazila sam se u parku ispred Filozofskog. S leđa su nam dotrčali žandarmi i bacili suzavac. Pekle su oči i grlo. Promuklost tri dana.

Suzavca su bacili previše. Imali smo maske na licu, ali se jedva disalo. Uspeli smo da se sklonimo u jedan ulaz zgrade da se malo smiri situacija i da isperemo oči. Užasno me je pekla koža na vratu i rukama, jer sam tu najviše bila izložena. Kao da je kiselina posuta po meni — takvo pečenje. Suzenje očiju, curenje nosa. Kada smo krenuli iz ulaza ka centru ulicom Stevana Musića, odjednom su se pojavila oklopna vozila žandarmerije, išla su ka nama, pa smo počeli da bežimo. Na ćošku sa ulicom Maksima Gorkog je ispaljeno još suzavca. Jedan je ispaljen tačno pred mene i prošla sam kroz najgušći dim. Posle samo nekoliko sekundi više nisam mogla da vidim, nisam osećala noge. Samo sam rekla drugu da ću pasti. Pridržala sam se za zid, a on me je povukao u drugi ulaz blizu nas da se sklonimo na bezbedno. Koža me je nenormalno pekla. Devojka iz tog ulaza me je celu polivala fiziološkim rastvorom da ublažim pečenje i bol.

Bila sam nedaleko od ulaza na Filozofski fakultet. Kada sam osetila suzavac (imala sam zaštitne naočare i maramu), otrčala sam na stazu. Pala sam na kolena, povraćala, gušila se, nisam mogla da dišem. Mislila sam da umirem. Ogromne količine sekreta iz nosa. Dezorijentacija. Tri dana me peklo u grlu i plućima, osećala sam grebanje i suvoću. Pošto su nas saterali do Đačkog i videla sam šta rade i čula šta govore, celu sledeću nedelju sam imala košmare i morala da primenjujem melatonin sprej.

Na keju, zaista se ne sećam vremena, ali to je bio prvi bačen suzavac. Peklo me je u grlu, ali bila sam dalje od izvorišta, na keju, skoro kod Indeks tribine.

Kada smo se povukli od zgrade Rektorata kroz park bili smo na raskrsnici sa Bulevraom Cara Lazara. Tu sam prvi put osetila suzavac da je bačen. Stavile smo maske i ostale tu neko vreme. U jednom trenutku krenuli su da nas potiskuju prema Spensu i bacali su suzavac... Pored nas je palo nešto nalik na bombu i počelo je da se dimi. Bilo je napodnošljivo iako smo imale maske. Pekle su nas oči i kašljale smo. U tom trenutku počele smo trčimo prema Spensu.

Između ulaza Rektorata i Filozofskog fakulteta. Suzenje i pečenje očiju, osećaj pečenja u nosu, mučnina (možda povezana i sa posledicama gore navedenog fizičkog nasilja).

Više puta sam bio i poprskan biber sprejom kod Filozofskog fakulteta. A što se tiče suzavca koji je ispaljen, imao sam gušenje tom prilikom; kada je ispaljen suzavac, ostao sam potpuno sam negde iza kampusa, tom prilikom sam izgubio orijentaciju i gde sam uopšte, koža me je takođe pekla kako po licu tako i po celom telu. U jednom trenutku je naišao neko od ljudi, molio sam ih za pomoć pa su me izvukli iz opasne zone jer više nisam mogao da hodam, zatim su me ispirali, uspeo sam da otvorim oči, ali pečenje kože je trajalo i nakon što sam došao kući i istuširao se; kašalj i dalje traje, i ne mogu da udahnem punim plućima a da se ne zakašljem.

Mislim da ni mi koji smo najbolje prošli nismo mogli izbeći suzavac i CN gas. Bile smo nas dve drugarice kod trafoa, preko puta ulaza u Filozofski, tamo gde su posle kornjače posrtale od otrovanosti, s tim što smo se mi ranije sklonile, tako da smo tu doživele „samo“ blago pečenje u ustima i grlu i suzenje i pečenje očiju. Kasnije, kada smo se popele na Petrovaradinski most, uletele smo u neki oblak, verovatno CN gasa. Bilo je to na samom početku mosta i grozno intenzivno. Bukvalno smo jedva škiljile na oči toliko da držimo pravac kretanja, a nakon pečenja i gotovo gušenja pri prvim udasima, konačno smo isukale ja maramu, a drugarica KN masku koje smo imale natopljene vodom sa sodom bikarbonom, što je umnogome olakšalo prolazak kroz suzavac ka Petrovaradinu (kuda smo naivno krenule u nadi da ćemo se poslednjim vozom vratiti kući, za Beograd, ali koji je bio otkazan, pa smo našle hostelče gde smo prespavale).

Izložena sam suzavcu, vrlo intenzivnom dejstvu, rekla bih. Bila sam na platou ispred Rektorata. Ovo je bilo značajno jače sredstvo nego ono koje je korišćeno u Stražilovskoj i na Bulevaru oslobođenja tokom prethodnih protesta u avgustu. Disati je bilo skoro nemoguće zbog jakog osećaja pečenja u grlu i teranja na povraćanje. Nisam neko vreme imala kontrolu nad očnim kapcima. Rukama sam pokušavala da otvorim oči da bih se mogla snaći u prostoru.

Bili smo na livadici pored Rektorata. Bacali su suzavac ili nešto nalik tome ( nemam iskustva sa tim), a tu je depresija i gas se tu skupljao. Teško se videlo i nije se moglo disati. Jedva smo se popeli na Kej. Povraćala sam na 20tak metara od policije koja se približavala i morali smo da bežimo. Krenuli smo prema Štrandu i sa te strane se pojavio kordon. Svi smo počelu da se spuštamo prema Đačkom igralištu. Pošto smo tu iz kraja, znali smo gde se može proći pa smo uspeli da pobegnemo u mrak. Ljudi koji nisu iz prve došli do prolza su pokušali da preskoče ogradu, ali ih je policija skidala sa ograde i tukla pendrecima na zemlji. Čovek koji je bio 3m iza mene je dobio pendrekom po glavi. Napominjem da imam 53 godine i da nisam sklona nasilju niti izazivanju nereda. Prosto smo se našli na tom mestu. Nismo vikali niti vređali policiju.

Kej, 22.30 časova — pečenje očiju, pečenje u ustima i grlu, crveno grlo.

U 22:03 iza instituta BioSense u blizini keja osetio sam iznenadno pečenje očiju, suzenje, dezorijentaciju, osećaj nedostatka vazduha, gušenje.

Suzenje, pečenje očiju i grla, suzavac.

Ispred Filozofskog fakulteta smo bili izloženi suzavcu. Gas nas je pratio celom ulicom Bul. Cara Lazara i Radničkom. U Radničkoj su ljudi oko nas i mi kašljali i kijali jer je vetar donosio smrad suzavca.

Doživeli smo kod Filozofskog fakulteta suzavac oko 22.30h. Pekla nas je koža, oči su suzile i pekle da se nije moglo gledati. Kašalj, nedostatak vazduha i nagon na povraćanje.

Jesam, odmah kod Filozofskog fakulteta, a zatim i kod svog fakulteta — PMF-a, gde je suzavac ili nešto drugo ušlo u zgradu. Imala sam uobičajene tegobe: suzenje i pečenje očiju, nosa i grla. Ali sam bila pod punom zaštitnom opremom, pa sam prošla bolje od ostalih.

Na potezu od Filozofskog fakulteta ka keju kad je bačena velika količina suzavca, kao i na keju kad su nastavili da bacaju suzavac, a nismo imali gde da se sklonimo jer je svuda bilo dima i žandarmerije. Bukvalno smo bili zarobljeni tamo. Suzenje i pečenje očiju i osećaj pečenja u grlu, koji smo suprug, sin i ja osećali celo veče, celu noć i sutradan.

Kod Riblje pijace, kada su iz pravca Kosovske ulice, iz stranačkih prostorija bacali pirotehnička sredstva i suzavac, bila sam izložena suzavcu, iako sam bila u prolazu od pijace ka Dunavskoj... Bio je blaži oblik, pečenje u grlu i suzenje očiju.

Ostalo nas je tridesetak u "obruču" ispred FTN-a koji su studenti već iz straha bili zatvorili i krenula sam ka PMF-u. Nisam uspela da pređem razdaljinu do ulaza na PMF jer sam se našla u oblaku nečega što nije bio ni suzavac ni biber sprej čija su mi dejstva nažalost poznata sa ovog i prethodnih protesta. Ovaj nepoznati gas mi je momentalno stopirao disanje, gušila sam se i sigurno bi pala u mraku da me neko od studenata nije pozvao i pomogao da izađem iz kampusa.

Kako je oblak suzavca dolazio ka nama, osetila sam suzenje očiju i peckanje, a u grlu blago pečenje. Jako neprijatan osećaj, uznemirenost, jako lupanje srca, strah jer mi je to bio prvi susret sa suzavcem.

Osetio sam miris suzavca kada je policija počela da potiskuje građane i studente od Rektorata. Imao sam otežano disanje i osetio sam da me peku oči. Brzo sam stavio hiruršku masku i napustio to mesto zagađenog vazduha. Nakon toga nisam imao druge tegobe.

Stojali smo, nas desetak profesora, i časkali na Bulevaru Cara Lazara, nedaleko od raskrsnice sa Stražilovskom, na kraju protesta. Posle poslednjeg govora, kraj protestne kolone je bio već odmakao do sledeće raskrsnice. Onda su nas napale osobe obučene u uniforme srpske policije, jurili su uz neprirodne krike, mašući palicama i uz gust dim. Uspeli smo da pobegnemo kroz zgrade do Radničke ulice. Nadražujući kašalj je trajao sledeće dve nedelje, 24h, uz bolno „cepanje“ pluća. Kući (centar) smo stigli oko 22.30 h, nije se moglo disati u dvorištu, i dalje je sve peklo...

Локација - код зграде ПМФ-а; Време - око 21:30; Последице: сузење и печење очију, осећај недостатка ваздуха, јака мучнина.

Suzavac ispred samog Filozofskog fakulteta, pa posle mislim da je bačen ispred PMF kod biologije, osetio se unutar zgrade Pravnog fakulteta, pošto je ušao kroz prozore i kasnije se osetilo po celom kampusu… Suzenje i pečenje oko očiju, najviše kapci, i pečenje u grlu, nosu i ustima.

Doživela sam napad hemijskim sredstvima (suzavac). Oči su me pekle, peklo me je u grlu i u nosu. Imala sam mučninu i osećaj nedostatka vazduha.

Stajao sam sa majkom između BioSensa i Đačkog, čekao brata. Policija nas je prethodno potisnula od rampe kod biologije na kej, i dejstvovala je između Rektorata i Filozofskog već neko vreme, imao sam osećaj kao da već sat vremena traje haos. Zbog ugla nisam mogao da vidim brata dok nije prišao laganim hodom rampi BioSensa. Kad joj je prišao, pokleknuo je i srušio se, kasnije nam je rekao da ga je oblak supstance koju je koristila policija obuhvatio, krenula da ga guši i da ga onesvešćuje. Kad sam video da gubi svest, potrčao sam ka njemu da mu pomognem, i u punom trku, bez zaštitne opreme, uleteo sam u nevidljivi oblak gasa. Istog trenutka sam osetio jako pečenje u očima, nosu, i počeo sam da se gušim i da gubim svest. Pao sam na bok, uspeo da se priberem, i gušeći se, poluslep od suza, uspeo sam da se četvoronoške izvučem iz oblaka ka keju, gde me je naša ekipa prve pomoći uspešno tretirala fiziološkim rastvorom. Narednih nekoliko dana sam imao otečenu i iziritiranu sluzokožu u nosnoj duplji i ždrelu što mi je značajno otežavalo disanje.

Lokacija: između zgrada Filozofskog fakulteta i PMF-a. Vreme: između 21h i 22h. Napad hemijskim sredstvima. Trenutne posledice su bile suzenje i pečenje očiju, grla, nosa i usana. Sutradan su počeli simptomi bola u grlu, nadraženosti sluzokože, zapušen nos, koji su progresivno postajali sve gori u roku od 5 dana, nakon čega su se postepeno povukli.

Prošli smo oko 22 h preko raskrsnice u blizini Tehnološkog fakulteta gde smo videli da je nekih 15 min pre toga policija bacala neka sredstva. Mislili smo da se to raščistilo ali smo momentalno osetili pečenje u grlu i jako pečenje u suzenje očiju. Bilo je jače od običnog suzavca i koleginica je rekla da je biber sprej i natopila nam maske sirćetom i isprala oči fiziološkim rastvorom. To je donekle delovalo za grlo ali je pečenje u očima bilo i dalje veoma jako da je bilo skoro nemoguće gledati. Srećom ubrzo smo stigli do kola i uspeli da se odvezemo.

U trenutku kada su pripadnici žandarmerije iz pravca Rektorata krenuli agresivno da potiskuju ljude, u strahu od fizičkog napada sam bežala prema PMF-u, jer sam znala da su tamo stacionirani pripadnici Prve pomoći. Negde kod Pravnog fakulteta sam udahnula neku supstancu koja me je momentalno ošamutila i izazvala osećanje dezorijentacije i gušenja. Potom sam trčala prema FTN-u, kada sam shvatila da smo opkoljeni od strane Žandarmerije i da im je cilj da nas zaustave na platou. Divni studenti FTN-a su velikom broju gradjana i meni pružili utočište u svom amfiteatru, gde su nam pružili pomoć i gde smo proveli par sati, jer smo dobijali informacije da smo "opkoljeni" i da se i dalje bacaju neka hemijska sredstva. Narednih 5-6 dana sam imala simptome gripa i pečenje u grlu.

Negde oko 21 h primetili smo da mnogo oklopnih vozila dolazi ka Filozofskom fakultetu, i ubrzo je sve postalo jako napeto. Naređivali su nam da se raziđemo, a nakon toga su počeli da bacaju gas i suzavce. U tom momentu smo bili kod „Makijato faksa“.

Napad suzavcem, posle čega sam imala osećaj pečenja u grlu i probleme sa očima.

staza na keju, period 22-23č, konstantno pečenje čitavog lica i grla, povremeno gušenje i nedostatak vazduha, malaksalost koja usledi nakon progledavanja kada prođe intenzivno dejstvo suzavca. u jednom od bacanja mi je suzavac pao tik ispred nogu, te je brzo došlo do fiziološke reakcije i nisam videla kuda idem - ispostavilo sam da sam išla direktno prema policiji, a policija krenula da me ščepa i malo je falilo da me uhapse, na svu sreću jedan saborac me je povukao unatrag. taktika koja im je više puta upalila.

Nalazimo se kod Rektorata. Oko 21.40, ekipu od nas desetak rasparčava prvi suzavac. Ubrzo u gužvi nalazim brata, krećemo se ka spomeniku preko puta Filozofskog, ostatak ekipe je otišao na drugu stranu, ka raskrsnici. Baca se drugi, treći, četvrti suzavac (nisam više u stanju da brojim). Brat krene da kašlje, oboje imamo maske. Zatim ga vučem kroz šumarak ka Bećarcu i govorim mu da samo jako trči, žmuri, pogleda, samo dole da ne upadne u neku rupu. I dalje veoma kašlje. Ovo nam nije prvi susret sa suzavcem, u mlađim smo srednjim godinama, ali nikada nije bilo ovako intenzivno. Ja osećam da ne mogu da udahnem, dok trčim imam jaku vrtoglavicu i samo želim da izbijem na čistinu, kod Dunava. Brat je osećao nesvesticu, mučninu, teško je trčao. Izbijamo kod Bećarca, troje mladih nas susreću sa fiziološkim rastvorom kako bi nam pomogli. Nikada suzavac nismo osetili na ovaj način. Pored standardnog pečenja grla, ovaj put je bila prisutna kao neka blokada udaha i jak osećaj nesvestice, a kod brata i nagon za povraćanjem.

Doživeo sam suzavac dva ili tri puta, kod rektorata i na raskrsnici Stevsna Musića i Bulevar Cara Lazara oko 20h i 21h.

Bulevar cara Lazara, ugao ka fakultetu. Nešto posle 22h krenuo je napad policije suzavcima na narod, gde su se ljudi gušili od suzavca. Lično, imala sam pečenje u grlu i ustima, dok nisam imala problem sa očima jer koristim lekove za alergije koji mi umanjuju simptome, ali me je kasnije pekla koža na licu, jer sam imala samo gazu natopljenu vodom i sodom bikarbonom kao zaštitu od suzavca. Uočila sam da je bilo starijih osoba koje su imale napade gušenja i obnevidelost; jednom smo deki pomogle da izađe na vazduh i polako smo ga vodile Bulevarom cara Lazara, ali kordon policije išao je tik za nama i nisu dopustili da stariji čovek negde sedne, već su nam naređivali da idemo napred, sve do Naučno-Tehnološkog parka, gde je čovek otišao samostalno svojoj kući.

Na platou ispred Filozofskog ispaljen je prvi suzavac u našem smeru i njegove posledice sam najviše osetila. Oni delovi tela koji mi nisu bili zaštićeni (pretežno vrat i ruke) bili su crveni i bolni. U parku kod Filozofskog policija je ispaljivala suzavce u pravcu grupica ljudi koji su se sklonili sa platoa, u nadi da će ih potisnuti i rasterati. Zahvaljujući zaštiti nisam osetila veće posledice, ali prizor je bio užasavajuć. Nespremni učesnici protesta padali su na zemlju pod oblakom suzavca i tu ostajali dok nisu stigle ekipe prve pomoći. Ili policija.

Bila sam ispred Pravnog fakulteta sa svojim kolegama sa istog, kada je bez povoda bačen suzavac na nas. Ušli smo unutra, ali je suzavac bačen tačno ispred prostorije u kojoj su uvek otvoreni prozori i gde nam stoje donacije. Suzavac se osetio na celom fakultetu i naredna tri sata smo se gušili u istom. Svima su suzile oči, peklo nas grlo i nos (a unutra nas je u tom momentu bilo oko 50ak). Bili smo ograničeni sa fiziološkim rastvorom jer nam stoji u toj prostoriji u kojoj se najviše osetio suzavac i kojoj je bilo nemoguće prići. Nismo mogli ni da otvorimo prozore jer se suzavac osetio na celom kampusu. Ljudima je bilo muka i fizički je bilo nemoguće da se boravi na fakultetu, a drugu opciju nismo imali. Sutradan sam ceo dan kijala, a mnogim kolegama je i tada bilo muka.

Dana 05.09. stajala sam mirno i dostojanstveno na skupu, bez ijednog pokreta, bez ijedne reči. U jednom trenutku, nakon ispaljene signalne rakete, iz svih pravaca krenula je policija u teškom oklopu – nalik na zid crnih, bezličnih figura – i počela da udara sve pred sobom. Nisu gledali da li je ispred njih žena, muškarac, dete ili trudnica. Saterali su nas na raskrsnici kod fakulteta, jedni uz druge, bez ikakve mogućnosti da se sklonimo ili pobegnemo. Oklopno vozilo krenulo je pravo na masu ljudi, a u isto vreme ispaljivali su topovske udare i bacali suzavce. Nikada u životu nisam osetila takav bol – grlo, oči, nos i celo lice goreli su kao da mi koža otpada. Ljudi su vrištali, plakali, molili za pomoć, a policija je nastavila da nas bije. Osetila sam snažan udarac u leđa, ali sam uspela da ostanem na nogama i pobegnem. Posle samo nekoliko minuta suzavac mi je ponovo bačen pod noge; gušila sam se, bez daha, dok mi je telo iznutra gorelo. Terali su nas ka Promenadi, a na bulevaru nas je dočekao kordon policije koji nas je potiskivao, udarajući štitovima. Mogla sam samo da hodam pravo, čekajući trenutak kada će krenuti da nas tuku. Svaki napad pratio je urlik njihovog nadređenog: „Sad ih ubijaj! Razbijte ih! Na j… te im se mame!“ Takav stres i strah nikada ranije nisam doživela. I danas, danima kasnije, telo mi podrhtava čim zatvorim oči; slike i zvuci tog užasa ne napuštaju me, a osećaj bola i gušenja vraća se u talasima – kao da se sve ponavlja.

Nalazila sam se na uglu Bul.Cara Lazara i Stevana Musića kada su bačene prve patrone suzavca ispred Filozofskog fakulteta. U roku od nekoliko minuta svi koji smo bili na tom mestu smo osetili pečenje u očima, ždrelu i nosu. Povukla sam se i sačekala prijatelje na keju kod kafića Kibic Korner, kod skretanja na Kvantaš gde se još uvek bez obzira na udaljenost i proteklo vreme - neka dva sata - osećala prejaka koncentracija suzavca. Inače bolujem od HOBP i ne znam kako bih prošla da sam ostala na istom mestu.

Doživela sam napad suzavcem ili šta se ispostavilo da je CN gas, ispred filozofskog fakulteta i kod rektorata. Pekle su me oči, gušila sam se ali najupečatljiviji osećaj koji mi je ostao da su mi gorela pluća.

Ispred FF, pečenje očiju.

Nisam doživela direktan napad, ali posle protesta (kada je već krenula policija prema Kampusu) otišli smo na Petrovaradinsku tvrđavu oko 22 h. Na Tvrđavi, pogotovo u delu sata i kafića, osećale su se velike količine suzavca ili nekog drugog hemijskog sredstva. Čim smo izašli iz auta, oči i nos su pekli toliko da nisam mogla normalno da udišem, jer me je to još više peklo. Svi ljudi koji su se našli tu stavljali su neki deo garderobe ili maramice na usta i velikom brzinom odlazili. Imam i jedan snimak gde se vide dva mutna oblaka kako sa keja dolaze, gde pretpostavljam da je to zapravo bilo to. Verujem da to ipak nije bio samo suzavac, a da vam ove informacije možda mogu pomoći da otkrijete šta je bilo u pitanju. Ako je potrebno, rado ću poslati i snimak.

Ispred Filozofskog fakulteta, oko 22 h, osetio se suzavac. Srećom, PMF je bio otvoren, mnogi su ušli unutra pred naletom policije. Osetila sam pečenje u grlu i suzenje očiju.

Da, osećaj pečenja, štipanja u očima i grlu.

Ja nisam jer sam bila daleko, ali moja deca da jer su bili blizu filozofskog su se nagutali suzavca i još uvek imaju pojačane glavobolje.

Да. Раскрсница Бул. Цара Лазара и Др. Зорана Ђинђића, око 22ч, све горе набројано, осим губитка свести, и присутан је био нагон за повраћањем.

Oko 21.30h, park iza Rektorata, oko 5-6 bačenih suzavca, pečenje očiju, suze, neprijatan osećaj u nosu i grlu, gušenje, na 100 m od nas videli smo policiju na kolenima, isto su se gušili.

Na samom keju, naspram Filozofskog fakulteta, nagutao sam se suzavca dok sam vodom ispirao oči dece koja su bila ispred Filozofskog i pobegla na kej.

Stajali smo nas četvoro na mirnom protestu na Bulevaru Cara Lazara, u blizini Poljoprivrednog fakulteta kada smo opkoljeni policijom i prešli do raskrsnice sa ulicom Stevana Musića. Kordon policije, koji je stajao u toj ulici, bez ikakvih fizičkih napada na njih, u jednom trenutku su skinuli šlemove kako stavili gas maske (što je ukazivalo na to, da su već dobili naredbu unapred). Tada smo, sa svih strana osetili suzavce i pokušali da se udaljimo. Naravno, vid je, meni lično, bio poprilično zamućen uz otežano disanje i ubrzan rad srca - slične simptome sam imao nekoliko godina unazad, kada sam preživeo blagi srčani udar. Srećom, trajnih posledica nisam imao.

Izgubila sam dah već pri prvom udahu, a oči nisam mogla da otvorim.

Kod Rektorata, tokom potiskivanja prema bulevaru Cara Lazara, jako pečenje očiju, pečenje u grlu i nosu, nešto kasnije, osećaj mučnine. Dan posle, osećaj grebanja u grlu i suvoća sluzokože usta i nosa.

Između rektorata i FF, oko 22h. Policija nas je jurila i suzavac je bio na sve strane. Oči su me pekle i suzile, a u isto vreme sam kašljala i gušila se, posle toga mi je bilo malo muka. Srela sam ženu, koja je osoba sa invaliditetom, plus novinar, koja je bila u veoma lošem stanju (crvene oči, suzne, kašalj), ali smo uspeli da je uvedemo na poljoprivredni.

Dana 05. septembra 2025. godine (petak) u Novom Sadu, na lokaciji raskrsnice Bulevara Cara Lazara i dr. Zorana Đinđića, prisustvovala sam protestu; stajali smo među narodom na nekih 5 m od kordona policije, većina ljudi stajala je mirno, dok je mali broj mladića svojim nekulturnim ponašanjem skretao pažnju na sebe; oko 21 h među ljudima se čulo: „Suzavac!“ Pogledala sam u svoju porodicu jer me je nešto čudno „štipalo“ za nos, neprijatno, prejako, sve jače i jače; udaljili smo se i tada sam prvi put iskusila dejstvo suzavca, oči nam nisu suzile, ali je osećaj u nosu, u predelu sinusa, bio jak i opor; dana 08. septembra 2025. počele su glavobolje i malaksalost, misleći da je sve posledica brzog tempa života i da će proći; stanje mi je bilo krajnje loše 15.09.2025., tablete za glavobolju (Nalgesin forte) nisu pomagale; pritisak mi je bio 145–155/90–99, što je za mene visoko jer mi je do tog dana bio u granicama 100–120/65–80; ne znam kakav je gas bio u pitanju, ali ljudi iz naroda su ga testirali i utvrdili da je štetan; nadam se da kod mene posledice neće biti trajne; NEKO TREBA DA ODGOVARA ZA NEDOZVOLJENE POSTUPKE!

Oko 21.20–21.30 bila sam u ulici dr Zorana Đinđića, kod Veterinarske klinike, od raskrsnice prema Filozofskom fakultetu oko 100–200 metara. Osetio se suzavac na sve strane. Do 22.20 kretala sam se nazad prema Stražilovskoj, kada sam ušla u jedan ulaz u Lovćensku, gde sam se zadržala do ponoći. Suzavca je bilo u nenormalnim količinama, peklo je za oči i gušilo, sve je bilo zamagljeno i otežana vidljivost. Oko ponoći smo izašli iz Lovćenske i krenuli prema Limanu 4. Oko Spensa je i dalje bilo nepromenjeno stanje, još uvek se osećala ogromna količina suzavca koji je istom merom štipao za oči. Tek kod Promenade i dalje prema Limanskoj pijaci vazduh je bio čistiji.

Nisam mogao da gledam, morao sam da žmurim. U grudima me je stezalo od suzavca mislio sam da ću da umrem. Zbog toga sam morao da sednem na travu u parku pored Rektorata. Sreća bio je mrak pa me nisu videli da me ispendreče. Isti intenzitet suzavca sam doživeo u centru kada je bio sukob sa policijom u Kosovskoj ulici. I tada su bacali tako jak suzavac. Posle toga nekoliko dana me je bolelo u grudima. Prvih 24h sam se osećao jako umorno.

Lokacija: kružni tok između Cara Lazara i Fruškogorske. Posledice: suzenje očiju i nosa, pečenje grla. S obzirom na to da imam astmu, još uvek osećam posledice u vidu napada kašlja.

Pogođen suzavcem ali bez posledica, samo suze i bol.

Suzenje, pečenje očiju, pečenje u ustima i grlu.

Ispred zgrade Rektorata i raskrsnice sa ostalim fakultetima, kada je krenula žandarmerija da rasteruje ljude, oko 22 h — suzavac koji je izazvao suzenje očiju i neprijatan, gorak ukus u ustima. To je trajalo nekih 7–10 minuta, jer nisam direktno naleteo na suzavac, već sam se našao u delu gde je bio u većoj koncentraciji u vazduhu.

Bacili su suzavac ispred vrata PMF-a, gde sam sa fiziološkim rastvorom ispirala oči ljudima oko sebe. Suzavac je sa masom ljudi povučen u hol fakulteta, gde su svi bili pogođeni, uključujući i prvu pomoć u prvim redovima. Hol je bio kontaminiran nekoliko sati, a svi građani i studenti bili su zatvoreni u amfiteatrima bez mogućnosti otvaranja prozora zbog visokih količina suzavca i sa ograničenom količinom vazduha. Dve osobe su pale u nesvest. Policija nije pustila prvu pomoć da uđe na fakultet.

Suzile mi oči, i gušio sam se. Kašljao sam nekoliko minuta bez prestanka, završio na kolenima na kraju.

Šumica pored Filozofskog fakulteta, suzenje i pečenje očiju, gubitak daha, osećaj pečenja u ustima i grlu.

Kampus oko 22h, nakon bačenog "suzavca" koža mi se osula. Nastupilo je crvenilo, svrab, peckanje i otok. Ubrzo posle toga imala sam osećaj da mi je grlo nagriženo i počela sam da kašljem.

Napad je bio suzavcem kod Rektorata. Popeli smo se na terasu Rektorata, a onda je žandarmerija došla i tu, pa sam skočio sa terase i pomogao koleginici takođe da se spusti sa terase.

Kampus i ugao Radničke i Stevana Musića — pečenje i suzenje očiju, pečenje lica, nemogućnost udaha.

Da, odmah smo stavili hirurške maske na lice, ali se odmah osetilo da je u pitanju neki drugi gas: vrtoglavica, mučnina, crvenilo beonjača je trajalo naredna tri dana, kao i promuklost i bol u grlu.

Osećaj kod suzavca što sam osećala je da pri udahu gubim vazduh, stezanje grla, težina u grudima, sutradan mučnina i nemogućnost da uopšte jedem. Lokacija oko fakulteta PMF i u hodniku PMF-a.

Negde posle 22 h, u zgradi PMF-a, Departman za informatiku. Količina suzavca koja je bačena oko zgrade bila je nehumana. Bila sam na drugom spratu (u čitaonici fakulteta). Nismo smeli da priđemo prozoru koliko se jako osećao gas. Pečenje očiju, teško disanje, mučnina i gubljenje daha.

Više lokacija, prva kod Filozofskog fakulteta, zatim kod veterinarske klinike, na raskrsnici Bul. Cara Lazara i dr Zorana Đinđića, kod veterinarske klinike i treći put na Bul. Cara Lazara kod Promenade. Nije prvi put da se srećem sa hemijskim sredstvima, ali ta noć će ostati zapamćena. Kod fakulteta sam u jednom trenutku mislila da ću se ugušiti, osetila sam bol u grlu i plućima, pečenje kože, izgubila sam glas na dva dana.

Da oko 21.30 bačena je velika količina hemije. Gušio sam se kašljao dva tri dana. Šta su bacali ne znam.

Nešto kao suzavac ispred Rektorata. Užas, bez daha ostajemo, guramo vlažne maramice ispod maske, peku usta, svrbi lice, ruke.

Veoma neprijatno iskustvo. Kašalj je do davljenja dovodio. O pečenju očiju i nosa i lica da ne pišem.

Oko 21:30 ispred Filozofskog, na parkingu. Nedostatak vazduha, osečaj pečenja u ustima i grlu. Oko 22:15 kraj spomenika žrtvama racije; blokada pri pokušaju pokreta tela na nekoliko sekundi - uticaj koncentrovanog gasa na nerve, problemi sa vidom...

Nalazio sam se na prostoru parka između Pravnog fakulteta, Rektorata i keja, kada je policija ispalila veću količinu suzavca (ili nečeg drugog). Nakon toga, prvo što sam osetio bilo je peckanje u grlu, povećano lučenje pljuvačke i kašalj. Nedugo nakon toga lice je krenulo da me peče. Izvadio sam drugu majicu iz ranca i stavio preko usta. Oči su suzile, ali ni blizu ekstremno u odnosu na osećaj pečenja lica, a pogotovo predela oko očiju. Pečenje sam osetio i na podlakticama jer je koža bila izložena. Sklonio sam se iza najbližeg drveta, izvadio vodu i počeo da se polivam po licu. Odmah zatim sam pokušao da obrišem lice majicom, ne dodirujući oči. Sve sam uradio brzo jer sam bio na nekih 15–20 metara od policije. Tada sam video pet-šest policajaca u čučnju ili na kolenima, koji užurbano skidaju maske, kašlju i muče se da dođu do vazduha. Ubrzo nakon toga sam se povukao na kej. Kasnije sam se kod kuće istuširao i tako smanjio peckanje koje sam osećao na licu i rukama. Sutradan ujutru sam na par sati osećao svrab istih tih delova tela.

Filozofski fakultet i Departman za biologiju. Doživela sam nedostatak vazduha, osećaj gušenja, pečenje u grlu i nosu i veliku uznemirenost celog tela.

U toku noći sam bila izložena dejstvu suzavca nekoliko puta, prvo ispred Filozofskog fakulteta, zatim unutar PMF-a i na kraju između zgrada na Limanu 2. Od simptoma su bili prisutni suzenje i pečenje očiju, jako pečenje u ustima, nedostatak vazduha, pošto sam astmatičarka, kao i pečenje i svrab kože. Simptomi su relativno brzo nestali osim pečenja u ustima i teškog disanja koji su trajali 3 dana.

Ogromna količina suzavca bačena je na raskrsnici kod Poljoprivrednog fakulteta, nakon čega sam imao ozbiljno suzenje i pečenje očiju i gušenje. Grlo je bolelo naredna tri do četiri dana. Ljudi oko mene su povraćali, nisu mogli da udahnu vazduh, padali.

Suzavac ili gas, da. Ispred FF je bačen suzavac (ili gas). Nisam bila u prvim redovima ispred ulaza, već više prema ulici, par metara od semafora pomenutog gore. Počelo je da štipa na oči i nos. Oči su mi suzile. Osetila sam nešto u grlu, pečenje. Povukla sam se prema PMFu i isprala oči i nos fiziološkim rastvorom, što pre. Pila sam vode da isperem osećaj grebanja u grlu. Verovatno nisam bila preblizu i brzo sam delovala, pa nisam imala veće posledice. Takođe, nosim naočare, pa je verovatno i to malo pomoglo.

Ispred Filozofskog fakulteta, nešto posle 20:30. Od posledica: suzenje i pečenje očiju i usled toga zamagljenje vida na desetak minuta, gušenje, povraćanje, pečenje, otok i crvenilo na izloženim delovima kože (šake) i tridesetak sati nakon protesta

21:38 бачен сузавац од правца филозофског. Сузење очију, гушење!

Nalazila sam se između Filozofskog i Poljoprivrednog fakulteta kada je, oko 21.30, žandarmerija potpuno neprimerenom brzinom u odnosu na količinu ljudi koja se tamo nalazila, uletela vozilima u taj deo Kampusa i odmah počela sa ispaljivanjem nenormalne količine suzavca. Obzirom da sam odmah stavila naočare za plivanje i masku, a potom i uskočila u zgradu Poljoprivrednog fakulteta kroz prozor kako bih izbegla stampedo, nisam imala većih problema sa disanjem, ali ljudi oko mene jesu (oči su im suzile, otežano su disali, neki su i povraćali). Bez obzira što su prozori zgrade fakulteta prilično brzo zatvoreni, unutra se osetio suzavac. Izašla sam iz zgrade nakon petnaest minuta na Bulevar cara Lazara, ali se suzavac i dalje osetio. Nakon toga, sa prijateljima sam otišla do kafea u Vojvođanskih brigada, što je prilično udaljeno od Kampusa, ali se suzavac i tamo osetio i to u naletima u narednih sigurno sat vremena.

Prvi suzavac koji sam osetio je bio u parku preko puta Filozofskog fakulteta, odmah kada je krenuo napad policije. Dve ili tri patrone su pale u mojoj neposrednoj blizini, a u tom momentu sam bio poprskan i biber sprejom. Zatim sam kroz park otišao oko Rektorata i bio sam preko puta ulaza u Rektorat kad je krenuo napad i na tu stranu i opet sam se našao u suzavcu. I tu sam video nekoliko patrona suzavca koje su pale u neposrednoj blizini. Prešao sam u park pored ulaza u Rektorat i ponovo naleteo na policiju koja je ispaljivala suzavac. Krenuo sam ka Bulevaru Cara Lazara i na uglu sa Ulicom Dr. Zorana Đinđića je opet palo nekoliko patrona suzavca kao i topovskih udara. Povlačio sam se bulevarom ka kružnom toku i tu sam poslednji put došao u kontakt sa suzavcem. Sve vreme su me pekle oči, imao sam povremena gušenja i teško dolazio do daha.

Bila sam ispred Filozofskog kada se odjednom pojavio kordon iza leđa i počeo da nas potiskuje ka onoj livadici/šumici između keja i fakulteta. Tad sam prvi put osetila suzavac. Pekle su me oči i grlo. Nakon toga je suzavac ponovo bačen više puta na keju i tada sam osetila iste simptome. Pečenje je bilo kratkotrajno. Međutim, sledećeg dana mi je curio nos ceo dan i kijala sam (te "tegobe" nisam imala ranije).

Na kolovozu ispred Rektorata Novosadskog univerziteta, 5. septembra 2025. oko 21.45, policija je na nas bacila suzavac, nakon čega sam osetio izuzetno pečenje u predelu očiju, nosa i grla, iako sam nosio KN95 masku za disanje. Nedelju dana nakon toga imao sam blagu grlobolju i bio sam promukao.

Bila sam preko puta Filozofskog fakulteta, tačnije na keju. Suzavca je bilo u ogromnim količinama. Oči su me jako pekle, grlo i pluća su mi se kidala od bola i pečenja, mučnina.

Neposredna blizina Filozofskog fakulteta. Imala sam masku, ali su suze tekle i oči pekle. Sreća da sam imala fiziološki rastvor, koji je koliko-toliko olakšao.

Nalazio sam se sa desne strane ulaza Filozofskog fakulteta, kod rampe. U jednom trenutku, kada je žandarmerija krenula na sve nas, počeli smo da se povlačimo i krenuli smo ka PMF-u. Kada sam se okrenuo, video sam ogroman dim, mislio sam da je to od pirotehničkih sredstava. Međutim, kako sam se približavao zgradi PMF-a, shvatio sam da se radi o jakom suzavcu, jer su krenule da me peku oči i da mi kreću suze. Počeo sam i da se gušim i da osećam kao da gutam žar, a da mi se kroz pluća širi požar. To je najneprijatniji i najintenzivniji bol koji sam osetio u predelu disajnih organa u svom životu.

Ne poznajem kampus, uličica prema malom kružnom toku na kom su bili bajkeri. Vreme oko 20.30-21.00h, vetar je nosio dim i oči su mi jako suzile i pekle. Kašljala sam i gušila se, dezorjentisana, nisam znala gde se nalazim. Drugarica i ja smo se držale za ruke i kroz maglu razaznale studente u crvenim prslucima, jako ih dozivale. Dotrčala je 1 studentkinja i poprskala nam oči i maske sa fiziološkim. Pojavio se i student koji nas je smirivao i pomogao da odemo na bezbedno mesto. Oči su jako pekle i suzile, kašalj kao bez vazduha. Osećaj je ostao do sutradan ujutro kada se sve smirilo.

Suzavac je bačen ispred mene, ispred Filozofskog fakulteta (tamo kod Rektorata, nisam iz NS pa nisam 100% sigurna koji je fakultet) u prvom jurišu kada je kordon naišao iza nas. Ispred mene je bio oblak suzavca, a odmah iza pendrek. Moj prvi komentar bio je „ovo je jače nego BG suzavac“. Nisam mogla oči da otvorim ni na sekund. Celo lice je peklo, kao i pluća. Da nije bilo nekog momka pored mene koji me je za ruku odveo do prve pomoći, verovatno bih samo sela na pod jer nisam mogla bukvalno ništa da vidim. Nije prvi put da sam se nagutala suzavca, ali je prvi put da fiziološki rastvor nije pomogao odmah. Tek treći put kad su me zalili fiziološkim rastvorom, mogla sam da vidim normalno. Nedostatak vazduha i gušenje trajalo je dok nismo izašli iz dima, posle je respiratorno sve bilo okej, osim blagog pečenja disajnih puteva, koje je takođe prošlo do kraja protesta.

Na području od rektorata i filozofskog fakulteta pa sve do fakulteta tehničkih nauka policija je bacala suzavac ili neka druga hemijska sredstva koja su izazivala pečenje očiju, zamućen vid, pečenje u grlu i gušenje.

Žestoko sam se nagutao suzavca između 22 i 22:30 i skoro deset dana sam imao probleme sa plućima, pa sam se isto toliko i inhalirao po prepisanoj terapiji od strane lekara dva puta dnevno.

Нон-стоп печење очију.

Ispred samog ulaza na Filozofskom bila sam u ulozi nezadovoljnog građanina koji protestuje protiv policijske opsade fakulteta, ali i u ulozi volontera pružaoca prve pomoći, jasno označena oznakom Crvenog krsta i natpisom „Prva pomoć“ — plastificiranim karticama zakačenim pozadi na rancu i napred na prsluku (po struci sam zdr. radnik, zaposlena na hitnoj hirurškoj). Kada je krenuo prvi udar bacanjem suzavca od strane policije na okupljene građane, odmah sam se prihvatila ispiranja lica svima koji su bili oko mene. Iako sam i sama bila izložena dejstvu suzavca, sebe sam u tom trenutku zanemarila, jer mi je dotrčavao velik broj ljudi sa vidnim simptomima direktnog dejstva suzavca. Ubrzo su prestali da mi prilaze građani, a dotrčavali su mi jedan po jedan pripadnici policije, koji su do tad, verujem, bili na samom ulazu na Filozofski u punoj opremi, takođe od mene tražeći pomoć u vidu ispiranja lica fiziološkim rastvorom — što sam bez razmišljanja i učinila. Tek tada primećujem da sam među poslednjim civilima, možda i poslednja u tom delu oko ulaza fakulteta, jer su svi ostali civili potisnuti levo ka Rektoratu i desno ka PMF-u, tj. ka Biološkom. I dalje sam ispirala lica policajcima koji su mi samovoljno prilazili (minimum njih desetak sveukupno). Poslednji koji mi je prišao nije tražio pomoć, nego me je grubo uhvatio za nadlakat i gurnuo dalje od tog mesta, uz psovke i povike: „Mrš odavde!“ Uspela sam u sekundi besa samo da mu doviknem: „Prva pomoć! Sram te bilo, tvojim kolegama pomažem!“ Na to se oklopnjak nije obazirao, već me je jednako grubo odgurnuo s leđa, tako da sam par koraka posrnula i čak na sekund pala. Bez ikakve fizičke povrede, srećom, nastavila sam da se kroz nove doze bačenog suzavca probijam ka Biološkom, ispred kojeg je bila masa ljudi koja je pokušavala da uđe na fakultet, usmeravana od strane studenata i zaposlenih tamo. Svi prisutni su imali simptome izlaganja dejstvu suzavca — neki manje, neki više, ali apsolutno svi. Zadržala sam se malo duže na ulazu, jer sam još uvek imala par flaša NaCl-a i zajedno sa studentima polivala oči i lica svakom ko je ulazio. U jednom momentu nastala je panika, jer je jedna patrona bačena bukvalno na sam ulaz na Biološki — ljudi su sad već u stampedu pokušavali da uđu što dublje u hodnike fakulteta, sve vreme uz uputstva sa megafona. Svi smo po naredbi ušli u amfiteatre (raspoređeni u dva na prizemlju). Sva vrata i prozori su pozatvarani, ali se suzavac osećao i dalje svuda po prizemlju. Nakon nekog vremena, pozvana sam od strane prijateljice u hodnik da pomognem u pružanju prve pomoći devojci. Devojka u hodniku — bez svesti, puls skoro neosetljiv, udisaji jedva primetni. Sreća, imala sam aparat za puls i tenziju. Tenzija toliko niska da je nemerljiva. Postavljamo je u bočni koma položaj, pratim udisaje i uz primenu nekih bazičnih izazivanja draži, nakon nekoliko minuta dobijamo prve svesne reakcije. Devojka je bila duže izložena dejstvu suzavca. U nedostatku drugih mogućnosti, nakon što je došla svesti, dajemo joj da popije par gutljaja fiziološkog rastvora da bismo joj malo podigli tenziju. Dok njoj pružamo prvu pomoć, devojka pored nje počinje da hiperventilira i u strahu se žali na jak bol u plućima i nemogućnost da udahne. Postavljena je u visokosedeći položaj za olakšano disanje i nije gubila svest. Hitna pomoć, koja je odmah pozvana nakon gubitka svesti prve devojke, stigla je nekih desetak minuta nakon početka našeg pružanja prve pomoći. Nisam sigurna da li su obe devojke odvezene ili samo ona koja je više minuta bila bez svesti.

Stevana Musića 20, Novi Sad.

Potez od raskrsnice Stražilovske i Bulevara Cara Lazara do Merkatora, suzenje i pečenje očiju, nedostatak vazduha, pečenje u ustima, grlu i nosu, glavobolja. Peckanje i neprijatan osećaj u ustima i nosu smo osećali i u subotu.

Suzavca je bilo svugde i izuzetno je bio jak, izazivao je jak kašalj, suze i curenje nosa. Narednih nekoliko sati sam otežano disala i bila promukla.

Доживео сам непад за сузавцем код локала “Макијато факс” без икаквог разлога.

Nisam bio u epicentru napada suzavcem, ali sam ga osetio kod Limanske pijace i na Grbavici. Osetio sam peckanje u ustima, grlu i nosu. Tek kad sam odmakao niže prema Medicinskoj školi, vazduh je bio čist.

Suzavac takođe ispred ulaza u Filozofski nakon što je počela akcija. Pekle su me oči, ali sam imala zaštitnu (radničku) masku na licu, pa nisam imala disajnih tegoba.

Dva puta je suzavac bačen pored mene. Usled dimljena suzavca pekle su me oči i grlo, bol u grlu se osetio i sutradan.

Kao učesnik protesta koji su se odvijali ispred SNS prostorija u Kneza Miloša, negde u avgustu, kada je takođe upotrebljivan suzavac na nas, i suzavac koji je upotrebljen i kojem sam bio izložen u Novom Sadu, jednostavno se ne mogu uporediti. Od ovog suzavca u Novom Sadu imao sam osećaj kao da mi nešto para pluća.

Suzavac sam doživela ispred Filozofskog fakulteta. Strašno pečenje očiju i glavobolja sledećeg dana. Bila je to jeziva noć.

U oblaku suzavca ili nekog drugog gasa sam bio u nekoliko navrata, najpre kad je bačen na uglu bulevara Cara Lazara i ulice Zorana Đinđića oko 21:20–21:30, potom sam se našao ponovo u Radničkoj ulici u koju sam se sklonio nakon napada policije, ali nisam siguran gde je bačen, samo znam da smo svi u Radničkoj ulici oko 21:45 jedva disali, dok na oči nismo mogli da gledamo od suzenja i pečenja. Krenuo sam nazad ka Kampusu da vidim da li su mi prijatelji dobro i što sam se više približavao Kampusu i Rektoratu, uticaj gasa je bio jači. Koristio sam gas masku sa dva filtera, koja nema zaštitu za oči, ali s obzirom da sam morao često da trčim zbog napada policije, morao sam da je skidam jer sa njom nije moguće disati dok se trči, pa sam s toga i nadisao dosta gasa. Oko 22h smo došli do Rektorata, tamo su mi isprali oči, zatim sam oko 22:15 prošao kroz Kampus, tamo je vazduh stajao i bilo je nepodnošljivo i za gledati i za disati, ogromna količina gasa kao da je stajala tamo jer je zaklonjeno od vetra, te nakon nove pomoći od strane studenata sa Pravnog Fakulteta u vidu umivanja očiju sa fiziološkim rastvorom, napuštam taj prostor što sam brže mogao. Danima (4–5 dana sigurno) nakon toga osetio sam posledice. Kad god bih duboko udahnuo, osećao sam bol u predelu sa leve strane grudi kao da sam bolestan. Isto se javljao bol u jednjaku prilikom jela. Ceo dan nakon događaja skoro da nisam imao glas, a promuklost je trajala i dan–dva nakon toga.

Ispred Filozofskog fakulteta, oko 21 h, policija koja je stajala na ulaznim vratima fakulteta bacala je suzavac. U jednom momentu svi su krenuli da beže, ja nisam prvo videla šta se dešava, pošto je suzavac krenuo toliko da peče. Krenule su da mi suze oči, jedva sam gledala. Pluća, grlo i nos — apsolutno sve je peklo. Drugarica me je povukla za ruku i krenule smo da trčimo kroz masu. Okrenula sam se i iza nas je bio kordon policije koji je gurao građane štitovima. Počela sam ozbiljno da paničim, pokušala sam duboko da dišem da bih se smirila, međutim, bilo je toliko suzavca u vazduhu da je svaki uzdah bio bolniji od prethodnog. Kretale smo se kroz šumicu koja vodi ka keju i kad smo izašle na kej, videle smo da policija baca suzavac u tu šumicu. Htele smo da odemo do Rektorata po fiziološki rastvor, ali je policija ulazila u šumicu i bacala još suzavca. Sve vreme sam osećala užasnu mučninu, te sam se i ispovraćala. Posle toga mi je bilo bolje, ali nismo uspele da dođemo do Rektorata, pošto je policija „zauzela“ šumicu.

Suzavac — suzenje i pečenje očiju, pečenje kože.

Bili smo unutar zgrade Prirodno matematičkog fakulteta i suzavac je bio bačen na teritoriji kampusa više puta, toliko je bio jak da ukoliko ste se nalazili samo u holu fakulteta već biste osetili pečenje u grlu i očima. Svima koji su ulazili u amfiteatar iz hodnika su suzile oči.

Suzavac, stajala blizu kordona na onom delu kampusa koji vodi ka FTN-u, Poljoprivrednom… Samo se odjednom raširio, uhvatio nas je nekoliko koji smo bliže stajali, ove pozadi slabije. Više puta sam upadala u suzavac. Ovo je bio najjači, nisam mogla da dođem sebi dugo, a već sam bila načeta od suzavca koji je bačen odmah kod FF. Pekla me koža nekoliko dana posle toga.

Kroz suzavac sam prošla bar deset puta, jer nije bilo lokacije oko Kampusa i šire koja nije bila kontaminirana. Kad smo se sklonili od Filozofskog, drugi suzavac sam osetila u Radničkoj ulici, nakon što su na skoro desetak ljudi ispalili još jedan suzavac. Kasnije smo otišli na kej, koji je takođe bio kontaminiran, sve od Štranda do Žrtava racije. Simptomi: suzenje očiju, kašalj, peckanje grla, peckanje nosa, pečenje kože. Imala sam ih tri dana nakon samog događaja.

Nalazili smo se na pedesetak metara od ulaza na fakultet. Nakon početne intervencije policije ispred samog fakulteta, policija se okreće prema narodu. Prvi suzavac bačen je dvadesetak metara od nas. U prvom momentu nismo krenuli da se razilazimo, ali krenulo je suzenje i pečenje očiju, osećaj pečenja u ustima i grlu. Potom se formira kordon policije koji kreće prema nama, povlačenje kroz park i zaustavljanje nakon 50 metara u parku. Tada kordon nastavlja da se kreće ka nama; povlačimo se kroz park do bulevara, koji prelazimo na drugu stranu i tamo se zadržavamo 5–6 minuta. Zatim kordon dolazi do samog bulevara, tu počinje da nas opkoljava sa leve strane i da deluje suzavcem. Tada se povlačimo dalje od bulevara, prolazimo kroz dvorišta nekih zgrada, mnogi se sklanjaju u ulaze i odlaze na spratove uz stepeništa. Mi prolazimo kroz ulaze tih zgrada i izlazimo sa druge strane na ulicu, ali kordon i dotle dolazi kroz bočne ulice. Odatle se povlačimo još par ulica dalje. Kroz sve ulice se osećao suzavac koji je ulazio i u stanove okolnih zgrada, gušeći i decu i odrasle koji nisu imali gde da beže osim napolje.

Bili smo kod PMF-a i suzavac bačen u kampusu izazvao je osećaj pečenja u grlu, kašalj i suzenje očiju.

Oko 22 h, između Filozofskog, FTN-a i PMF-a, našli smo se između policije i oblaka suzavca. Morali smo da prođemo kroz gomilu suzavca koji je bačen. Nismo znali odakle gas dolazi ni kuda se kreće, nismo mogli da dišemo ni da vidimo, jer su nas pekle oči. Nismo mogli da udahnemo vazduh, počela je ruka da me peče, koža na ruci. Trčali smo i pokušali da izađemo iz suzavca. Jedva smo uspeli da dođemo do čistog vazduha i da isperemo lice fiziološkim rastvorom. Mislila sam da ćemo se ugušiti i da nam niko ne bi pomogao. Kasnije satima mi je bilo muka, sutradan mi nije bilo dobro, pekla me je ruka i dalje i bila sam iscrpljena, nisam mogla te noći da spavam od mučnine. Mislim da sam imala i glavobolju.

Doživeli smo napad hemijskim sredstvom, suzavac jakog intenziteta prvi put oko 20:30 između Rektorata i Poljoprivrednog fakulteta, a potom i na kružnom toku kod PMF-a oko 21–21:30, tj. suzavac se bacao tokom celog vremena; posledice su suzenje i pečenje očiju te osećaj pečenja u nosu i grlu.

Suzenje očiju, bol u glavi i stomaku. Pečenje očiju i kože.

Oko 21.30 policija je potiskivala građane od Kampusa ka raskrsnici, tu je bačen oko 21.45 na samoj raskrsnici veći broj suzavca ili dimnih bombi, nečega, što je gušilo do te mere neizdrživo. Ušle smo u piceriju na samom ćošku raskrsnice, misleći da smo tu bezbedne, to je bila greška. Zatvoren prostor, velika količina dima je ušla unutra, krenulo je strašno gušenje do neizdrživosti, dugo smo bili tu, nismo smeli od policije da izađemo, pekla je koža po celom telu, oči najviše neizdrživo, ne možeš da držiš otvorene oči, pokušavaš da udahneš, sve gore i gore se gušiš, grebanje i spazam u grlu, u trenutku sam se pozdravila u mislima sa najmilijima, bukvalno sam mislila da umirem, najgori osećaj ikada, nemaš vazduha, sve te peče, ne pomaže medicinska maska, suze liju, oči crvene, boriš se za život bukvalno. Onda smo rešile da izađemo pa šta bude, bilo je mnogo policije. U bežanju ka kolima ponovo policija baca još 3 šok bombe ispred nogu, jednu po jednu na 5 metara, oni su nam iza, mi moramo napred, otprilike 500 metara nikad proći u najgušćoj beloj magli i dimu, kreće ponovo sve isto da ne ponavljam, ali mnogo jače i gore, ti kao žuriš a ustvari si usporen od gušenja, odjednom mučnina, povraćanje, plašim se za drugaricu, ona za mene, jer nismo mlade (58) godina. Gušenje, traje večno, ponovo misliš da umireš bukvalno, nikako da stignemo do vazduha.

Gušenje, povraćanje, pečenje očiju… gušenje osećam i sada, i još uvek kašljem. Inače, imam astmu.

Nalazila sam se na ulici tačno između PMF-a i Filozofskog kad je interventna/žandarmerija počela da zauzima svoj položaj. NIsam se povukla. Nisam imala ništa za zaštitu. Došla sam srcem, odmah posle posla sa kojim sam završila u 21h. Kad su svi počeli da viču "suzavac!" nisam bežala ali sam vrlo brzo počela da gubim dah i vid. Spontano sam krenula da trčim ka keju. Tu sam se sručila na kolena jer nisam ništa videla i nisam mogla da dišem. Prišao mi je neki momak i pitao da li mi treba pomoć. Ne znam šta sam mu rekla ali se sećam da je pozvao oca da mi pomogne. Isprali su mi oči fiziološkim. Onda sam se našla na kolenima na trim stazi. Toga se narednog sećam. NEko mi je prišao, podigao mi glavu i sipao dosta fiziološkog rastvora preko celog lica. Posle par minuta sam počela da dolazim k sebi. Zazvonio mi je telefon. Suprug me zvao i pitao gde sam i rekao gde je on. Bila sam potpuno dezorijentisana. Ništa nisam razumela što mi je govorio. Sabrala sam se posle nekoliko minuta i uspela da se ponovo nađem sa njim.

Bilo je više navrata u vremenu od osam do deset, najgore je bilo suzenje očiju i blago otežano disanje oči su nastavile da budu blago iritirane do kraja noći ali srećom nije bilo nikakvih posledica sutradan.

Doživela sam dejstvo suzavca na trgu kampusa blizu ulaza u poljoprivredni fakultet. Posledice su bile suzenje, pečenje očiju u tolikoj meri da sam počela da se gušim i osećaj straha da ću izgubiti svest zbog nedostatka vazduha.

Duž promenade i merkatora su bacali na nas suzavac i pirotehnička sredstva...

Kod ulaza u podzemnu garažu Rektorata, neuobičajeno jak nadražaj u očima. Trenutno su mi grunule suze, da ništa pred sobom više nisam video i jedva se, držeći se za prijatelje, kroz park udaljio. Istina, trajalo je kratko i bez posledica prošlo. Sutradan produžen osećaj umora i bolovi u mišićima do oko 48 sati kasnije.

Kod Filozofskog parkića i u njemu samom kupala sam se u suzavcu, iako već pripremljena fiziološkim rastvorom i maskom. Svuda je bilo dima, pa sam se spustila najniže moguće na zemlju (jer dim ide gore). Udah na nos, izdah na usta. Ali u momentu kada sam pokušavala da konačno odem iz parka, moj suprug (koji ima titanijum na levoj butnoj kosti, kao i kroz celu butinu, a ima i u desnoj podkolenici) je pao, takođe okupan suzavcem. U tom trenu sam udahnula na usta, počela da se gušim i ostala promukla do kraja večeri. Inače sam asmatičar. Verujte mi, ne znam koliko je bilo sati. To je onaj prvi nalet policije, a ja sam jedva perifernim vidom uspela da vidim da su tik iza mene.

Od fakulteta do keja, kad nas je policija potisnula – suzenje, pečenje očiju, pečenje kože, kašalj.

Ozbiljna hemikalija osetilo se i peklo sve na licu, disajne puteve preterano.

U prvi dim suzavaca sam upao ispred Rektorata, na kolovozu, a bili su ispaljeni od strane Filozofskog fakulteta. Drugo gušenje je bilo prilikom povlačenja ka fontani ispred ulaza u FTN, a treće gušenje sam osetio ispred ulaska u pravni fakultet. Posle sam se povukao ka PMF i Limanu 1. Suzavac je prestao da guši tek kod kružnog toka kod doma i vrtića. U sva tri slučaja sam imao strahovito pečenje očiju, a gušenje i pored maske N95 je bilo toliko jako da nisam mogao uopšte da udahnem i iz tog razloga panične napade. Dva dana nakon 05.09 su trajala pečenja kože vrata.

Kada smo izašli iz Kampusa sa oteklim očima, neprestano slinavljenje i gadan kašalj, krenuli smo ka Merkatoru, gde su nas pratile te „jedinice“, ali sada u vozilima koja su bila puna tih oklopnih policajaca. Mi smo polako hodali kada su vozila koja su nas pratila u jednom momentu stala na raskrsnici kod Merkatora i iz vozila su poiskakali oklopnjaci i trčećim korakom krenuli ka nama. Mi smo se u tom momentu našli na sredini bulevara bez mogućnosti — zbog količine oklopnjaka — da se pomerimo na levu stranu ka Merkatoru ili na desnu stranu ka zgradi Pošte. Uhvatili smo se za stub na kojem su kamere na bulevaru i oklopnjaci su nas samo pretrčali i sumanuto nastavili da jure građane ka Limanskoj pijaci. Ali jedan (od sporijih) je zaostao i primetio nas zakačene za stub, i sa dignutim pendrekom krenuo ka nama. Kada nam se približio taj zaostali oklopnjak, drugar koji je bio sa mnom i mojom drugaricom (koja je visoka 157 cm i ima 38 kg, pošto ima dijabetes) obratio mu se i rekao da se ukloni, što je on, na svu sreću — i njegovu i našu — i učinio. Seli smo na klupu kod autobuske stanice preko puta Merkatora i posmatrali sada nova civilna crna vozila (deset u koloni) iz kojih je izlazilo po četiri civilna lica i čekala naredbu. Ja sam uzela da obrišem nos zbog konstantne salivacije i doživela šok u smislu katastrofalnog pečenja lica, kao da mi se koža odvaja i otpada sa lica — stravično pečenje, i kreće mnogo jača salivacija i iz nosa i iz očiju. Sutra ujutru, kada sam se probudila, imala sam konstantnu glavobolju, povraćanje (samo bela tečnost), malaksalost i nefunkcionalno telo koje je tražilo samo ležanje i odmor, ali bez mogućnosti da zaspim. Bukvalno premor celog tela, organizma. Stopala i šake su mi narednih pet dana bili otečeni. Glavobolja se primirila posle trećeg dana, ali kašalj i mrena na očima i danas su prisutni.

Napad suzavcem je bilo strašno iskustvo. Od suzenja i pečenja očiju, kao i pečenja u ustima i grlu, ja sam dva dana bila bez glasa, sa osećajem pečenja u grlu.

ХЕМИЈСКА СРЕДСТВА САМ ОСЕТИО САМО У СЛАБИЈЕМ ПЕЧЕЊУ ОЧИЈУ И ГРЛА ЗБОГ ОПИСАНЕ УДАЉЕНОСТИ ЗБОГ ЧЕГА САМ СЕ УДАЉИО ПРЕМА БУЛ. ЦАРА ЛАЗАРА.

Mislim da je to bio prvi bačen suzavac ispred Rektorata. Imala sam maramu natopljenu sodom bikarbonom i naočare, tako da je bilo podnošljivo. Kad su nas potisnuli od Rektorata, povukla sam se ka ulici. Tamo je bačeno još nekoliko suzavaca, ali se kolona povlačila u suprotnom pravcu od širenja suzavca, pa nije bilo problema. Ali posle jedno sat i po do dva, kad sam se vraćala nazad ka Spensu, bilo je baš teško za disanje.

Doživela sam gubitak vazduha, gušenje, od suzavca pečenje u grlu, ocima., mučninu. A sutra dan kao dezoorjentaciju u toku jutra, bol u stomaku, premorenost.

Tokom dela protesta kada je policija počela da koristi suzavac, praktično sam sve vreme do kraja protesta bio izložen njegovom dejstvu jer sam otprilike do ponoći bio u Univerzitetskom parku i na keju u zoni parka. Imao sam zaštitnu masku i naočare, ali mi je 2-3 puta suzavac došao do očiju i disajnih puteva u takvoj količini da ništa nisam video i nisam mogao da se krećem zbog suzenja i refleksnog (nekontrolisanog) zatvaranja očiju. Osim ovoga suzavac je uzrokovao kašalj, otežano disanje, curenje iz nosa, peckanje kože lica i blagu mučninu. Mučnina i nekakav generalan osećaj da mi sa telom nešto nije u redu, što ja tumačim trovanjem usled dugotrajnog izlaganja suzavcu, su trajali i narednog dana.

Ispred FF, Rektorata i najjači "udar" sam osetila nakon izlaska iz parka kod Rektorata kada je usledio ne znam koji po redu napad hemijskim sredstvom kada sam osetila nedostatak vazduha, pečenje očiju, sluzokože nosa, lica. Iako sam imala masku, disanje je bilo jako otežano, čak dovelo do toga da sam morala da sednem na ulicu.

Nalazio sam se na stepenicama ispred Rektorata i kada je suzavac ispaljen na okupljene građane, zahvaljujući prijatelju, uveden sam u Rektorat. Tih nekoliko sekundi je bilo dovoljno da osetim dejstvo suzavca. Osetio sam pečenje očiju i momentalno su oči počele da suze. U predelu čela sam osećao u tom momentu intenzivnu bol. Takođe kao da nisam mogao da udahnem normalno punim kapacitetom. Srećom kratko sam bio izložen dejstvu suzavca i sve je nestalo relativno brzo osim bola koji je sporo jenjavao.

Bila sam na krovu ...rektorata i uhvatio nas je sve suzavac. Toliko ga je bilo da je do 17m u visini dospeo.

Suzavac, taj novi CN, baš gadan. Bio sam na protestima u suzavcu, ovo je drugačije. Tera na povraćanje, ne pomaže da se zaustavi dah, osećaj gušenja. Bio sam u bermudama po nogama peckanje, po licu peckanje, težak miris nesnosan, vrtoglavica, puno, puno suzavca da se ne vidi kroz njega kao kroz maglu a ako ostaneš plakanje i slep si praktično neko vreme. (negde posle 21h, ispred Filozofskog Fakulteta, dalje od rektorata, bliže biologiji).

Doživela sam napad suzavcem, ali i već pomenuti CN gasom, jer je taj treći napad hemijskim sredstvima doveo do snažni neprijatni simptoma. Pored uobičajeno pečenja i suzenja očiju, osetila sam snažno gušenje i pečenje u grlu, jedva sam došla do daha iako sam koristila rastvor za prvu pomoć u takvim situacijama. Takođe sam osećala mučninu, a par dana kasnije sam imala neuobičajene glavobolje.

Suzavac, duž bulevara Cara Lazara, u periodu od pola 10 do 12 uveče, suzenje i pečenje očiju, osećaj nedostatka vazduha ili gušenja, osećaj pečenja u ustima i grlu, pečenje kože.

Glavobolja, muka, bol u grlu...

Suzavac više puta — sud, centar Zmaj Jovina 13.08, Cara Lazara 05.09. Pečenje u grlu i mesecima krvarenje iz nosa, ali nisam otišla kod lekara.

Doživela sam ovu vrstu napada i naglasiću da nikada tokom višedecenijskog aktivističkog staža tokom koga sam više destina puta bila suočena sa upotrebom suzavca, nisam ništa slicno ni videla ni osetila. Količina sredstava koja su upotreblhena nadišla su sve dosadašnje situacije. Gušili smo se i to tako da je osećaj gušenja i mučnine trajao i nakon izlaska iz zone u kojoj je policija dejstvovala hemijskim sredstvima. Produženo, i naredna dva dana osećala sam spazam u grlu i otežani sam govorila.

Više puta u toku te noći, između 21 i 22h doživeo sam napad hemijskim sredstvima od strane policije, u kampusu, kod filozofskog fakulteta, ispred rektorata i duž ulice bulevara cara lazara.. to veče imao sam sve pobrojane posledice: suzenje i pečenje očiju, osećaj nedostatka vazduha i gušenja, osećaj pečenja u ustima i grlu, pečenje kože.. i danima nakon toga sam imao osećaj mučnine, glavobolje, pečenje kože..

Doživeo sam napad više puta od hemijskih sredstava. Prvi put u više navrata i to u parku preko puta ulaza kod Filozofskog fakulteta a posle na Keju. Takođe kod terena na Keju, par trenutaka pre nego što su zatvorili sendvič. Osetio sam suzenje i peckanje u očima kao i gorak i neprijatan ukus u ustima. Ispirao oči fiziološkim rastvorom a studenti medicine su mi pomogli da isperem usta sa rastvorom od soda bikarbone.

Suzavac, ali ne direktno. Međutim, toliko je bespotrebno suzavca bačeno, kao da su hteli da nas poguše u Kampusu 5. septembra. Na kraju se ispostavilo da je, pored bespotrebno puno suzavca, bačen i zabranjeni CN-gas, od kog me je bolela glava do srede (dakle sledećih 4 dana). Ja sam se, nakon opet bespotrebne hajke na građane od strane uniformisanih lica (odbijam da verujem da je to policija koja bi trebala da je u službi svih građana), sklonila na PMF, gde je u zgradu ušao suzavac. Jako puno građana je ostalo „zarobljeno“ satima unutra u vrlo nezdravim i zagušljivim uslovima. I ja sam bila unutra, naravno, dok se nisu stvorili uslovi da odemo. Tada nas je ganjala žandarmerija, kao da smo stoka koju love po naređenju!

Doživeo sam napad hemijskim sredstvima – suzavcem i nečim mnogo jačim od običnog suzavca, pošto sam već više puta bio prisutan kada su intervenisali sa suzavcem; ovo je bilo mnogo jače i nastupilo je u sred parka u kampusu, posle ispaljenih raketa nešto posle 21:30h. Čuo sam minimum osam ispaljenih raketa, a potom je intenzitet suzavca postepeno rastao i delovao sve jače na oči i disajne puteve. Nastupilo je slepljenje očiju usled nenormalnog suzenja i pečenja, kao i gušenje, tj. nemogućnost disanja; takođe, osećalo se pečenje i nadražaj kože koja nije bila zaštićena odećom. Tu je bilo još ljudi prisutnih, nas desetak; jednom dečku je toliko bilo loše da je zamalo kolabirao. Onda sam sve nas isprao fiziološkim rastvorom, pošto sam član grupe prve pomoći, ali tog dana nisam bio sa ekipom, već sa društvom na protestu.

Došli smo od Rektorata do Keja i tu smo seli ...bio je skoro prazan kej kad se pojavila grupa ljudi koju je policija vijala iz pravca Stranda dole po Keju i bacala suzavac na njih,ničim izazvani..Nije se moglo disati i oči su nas užasno pekle i suzile..krenuli smo preko varadinskog mosta da se sklonimo, ali je na mostu situacija bila još gora...suzavac se osetio mnogo jače ,toliko da je jedan autobus GSPa otvorio vrata da putnici izađu iz njega jer nisu mogli disati...užasno iskustvo,pečenje i suženje očiju,jaka suvoće usta i grla i pečenje u plućima je ono što smo mi osetili.

Kampus, oko 22h, suzavac, suzenje očiju, gušenje i bol u grlu.

Bila sam na uglu ulice Stevana Musića i Bulevara Cara Lazara kada je policija počela da baca suzavac ili nešto slično na građane koji su se tu zatekli, bilo je oko 22 h, čini mi se. Sa grupom građana utrčala sam u prvi ulaz stambene zgrade u ul. Stevana Musica. Vrlo brzo je dejstvo sredstva bilo osetno i u samom ulazu u zgradu. Osećaj je bio grozan: oči su suzile, grlo me peklo, imala sam nagon na povraćanje, koža lica me je pekla. Nakon 20-tak minuta odlučila sam da krenem odatle. Kada sam izašla na ulicu, svi simptomi su se značajno pogoršali. Imala sam jaknu preko nosa i usta, oči sam otvarala samo da bih se uverila da idem u dobrom pravcu. Policije u tom delu nije bilo već 15-tak minuta, ali tog „sredstva“ u vazduhu bilo je u velikoj koncentraciji. Imala sam i osećaj pečenja u grudima i pojačan nagon na povraćanje. Tek kada sam došla do ugla Bulevara Oslobođenja i Maksima Gorkog mogla sam da gledam normalno, prestale su oči da suze. Sutradan su oči i dalje bile crvene, a predeo oko očiju otečen; osećaj pečenja u grudima bio je prisutan i sutradan.

Nisam bila blizu suzavca tako da sam samo blaže senzacije imala, tipa pečenje nosa.

Bašta PMFa ("Bambus"), oko 22h. Pečenje i suzenje očiju. Policija je ubacila patronu suzavca u prostor koji pripada zgradi fakulteta tačno u momentu kad sam otvorio vrata iz hola da izađem na cigaretu. Meni su ekipe medicinske pomoći momentalno isprale oči i prošao sam bez većih posledica.

Нагутали смо се пуно сузавца у више наврата, терали су нас сузавцем све до Гондоле код моста Дуга.

Bulevar Cara Lazara, 22-23h, suzile su mi i pekle oči, otežano disanje.

Kašljanje i gušenje 4h, ispred Filozofskog fakulteta u Novom Sadu.

Bila sam na 300 metara od keja kad sam osetila snažan udar suzavca. U momentu su počele suze da mi idu i pečenje u očima. Odmah sam stavila masku i posle nekog vremena kad mi je prestalo suzenje u očima osetila sam da me peče ispod očiju i to jako te sam zatim ispirala oči fiziološkim rastvorom pa se sve smirilo ubrzo. Posle toga sam osetila u grlu neku neprijatnost.

Suzenje i pečenje očiju, pečenje u ustima i gušenje, mučnina i nagon za povraćanjem.

Uticaj suzavca ili drugog gasa osetili smo na bulevaru Cara Lazara ispred veterinarske ambulante. Oči su krenule da suze i da svrbe, a u grlu je bio čudan osećaj koji je terao na izbacivanje pljuvačke i na čišćenje grla.

Iza zgrade Filozofskog fakulteta, 05.09, dok sam išla prema kolima, ušla sam, valjda, u oblak od CN-gasa. Užasno pečenje očiju, pečenje u grlu, plućima, jedva sam ostala na nogama. Dva momka su mi pomogla, jer sam mislila da ću se srušiti.

Bilo je jezivo, ceo širi centar Novog Sada bio je „otrovan“ gasom, redovno disanje je bilo nemoguće, imala sam užasne glavobolje i mučninu naredna tri dana.

Zadržana sam u Rektoratu do 3 ujutru, 6. septembra. Kada smo čuli da policija pokušava da razvali ulazna vrata, samoinicijativno smo se povukli u amfiteatar/svečanu salu, gde su kasnije potisnuti i svi ostali prisutni. Ljudi su bili izuzetno tihi u početku i poreðani u redove. U prvim redovima su sedeli volonteri Pp. Kada je neko pitao maskirana lica zašto smo zadržani, odgovorili su:”Tiho. Sada ste pod kontrolom policije.” Prvo je lice zamaskirano u potpunosti (samo su se oči videle) šetalo po prostoriji i snimalo svakog prisutnog. Osetila sam se poniženo i pomislila kako se ti snimci uživo prenose na Informeru i sličnim medijima. Rektor se, u jakni zakopčanoj do grla, šetao po hodnicima, vidno raspoložen. Mislim da je sa njim bio i Patrik Drid. To je trajalo neko vreme, nakon čega smo legitimisani, a zatim i pretrešeni. Ni u jednom momentu nismo dobili odgovor na pitanje zašto smo zadržani. U prostoriji je ponestajalo vazduha. Krišom sam pozvala advokata, nisu ga pustili unutra što imam dokumentovano. Posavetovao me je da zovem dekana mog fakulteta- zvala sam ga 3 puta, nije se javio. U toalet se išlo u pratnji policije, muškarce su pratili sve do pisoara. Nismo znali da li će nas pustiti ili sve privesti. Proces je trajao (po mojoj subjektivnoj proceni) predugo, jer su ljudi bili svuda po Rektoratu i svaka prostorija je pregledavana. Moje kolege iz Blokade Info su mahom privedene, samo jer su posedovale opremu za izveštavanje. Pušteni smo, po mojoj proceni, onda kada je i policajcima postalo dosadno. Moj laptop je ostao pored ulaznih vrata. Nisu mi dali da se vratim po njega. Bio je u Rektoratu nedelju dana i pronaðen je u kutiji sa ostacima opreme Blokade Info. Otkriveno je da je korišćen dan nakon “talačke krize”.

U rektoratu sam bio talac maskiranih lica koji su ličili na policijske snage. Pošto smo se sklonili od brutalnog hemijskog napada rektorat je bio opkoljen. Sve vreme Prva Pomoć je pružala medicinsku pomoć ljudima koji su bili izloženi hemijskim agensima. Ležali su na podu ili sedeli na stolicama polivajući se vodom kao da su u opekotinama. Rektorat je bio ispunjen suzavcem iako je zatvoren prostor. Poslednja poruka koju sam poslao detetu bila je "na sigurnom sam, sve je u redu", ništa nije bilo u redu. U jednom trenutku policija je krenula da lomi ulazna vrata rektorata. Ušli smo u amfiteatar i ubrzo videli pripadnike policije u uniformama žandarmerije, IJP ali civilnoj garderobi, SVI su imali fantomke na licima. Ubrzo su ušli u amfiteatar naređujući nam da sednemo. Nosili su kamere i telefone u rukama i snimali sva lica koja su bila prisutna. Ispred vrata sale pojavio se rektor Dejan Madić obučen u vijetnamku zakopčanu do grla. Prošao je pored nas smeškajući se. Ubrzo zatim primetili smo i dekana Patrika Drida. Sve vreme amfiteatar je bio prepun građana, studenata i kolega profesora a ventilacija nije bila uključena. Posle nekog vremena policija je krenula da legitimiše ljude. Prvo maskirana žandarmerija u punom oklopu a zatim i lica u civilu za koju smo pretpostavljali da su inspektori. Posle zapisivanja ličnih karata usledio je pretres bez ikakvog navodjenja razloga. Sva ova neizvesnost je trajala 3 sata. U jednom trenutku saopštili su nam da možemo da izadjemo ali u manjim grupama. Izašli smo ispred rektorata gde se i dalje osećao suzavac u vazduhu. Dočekala nas je grupa gradjana, članovi porodice ili advokati. Izašao sam iz rektorata na sigurno. Ništa nije bilo sigurno.

Bili smo na PMF-u u amfiteatru čekali smo da se divljačke bande policije sklone da bismo mogli mirno da se sklonimo sa kampusa.

2.5h na PMF-u, na samom pmf-u je bila odlična organizacija veterana i studenata koji su nas sve blagovremeno i tačno izveštavali.

Svojevoljno sam bila u zgradi PMF. Osećaji su pomešani. Od nemoći, besa zbog zlostavljanja naših studenata i svih nas ostalih, do potrebe da se nešto uradi, korisno i važno... Opkoljavanje PMF je sledilo nakon progona studenata i drugih građana od Filozofskog fakulteta i Rektorata na sve strane, ispaljivanje topovskih udara i vatrometa. Opkoljavanje je delovalo kao u ratu, kao da nas napadaju neprijatelji. Kad su policijske snage (ili osobe obučene kao oni) došle ispred zgrade PMF u kojoj su bili ekipa prve pomoći i stotine studenata i građana kojima je bila potrebna pomoć, iznad svega vazduh za disanje bez iritanta, poželela sam da se fizički obračunam sa njima, jer nemaju prava da uđu ni na jedan fakultet... Srećom, dekan PMF je vrlo autoritativno nastupio, a policijske snage su se povukle. Odlično je delovalo, ali sam ipak bila sumnjičava da bi mogli da izmisle neku novu strategiju, pa da upadnu na PMF, bez obzira na dekanove reči.

PMF: osećaj besa prema vlasti, a saosećanja i zajedništva sa kolegama i studentima. Nemogućnost slobodnog kretanja izazvao je teskobu, poniženost. Nije bilo straha za život.

Bila sam u PMFu više sati i dominantna emocija koje se sećam je strah, uz potpunu bespomoćnost da izađem odatle, jer rizikujem da me žandarmerija tuče. To nije bio strah da će me privesti, nego konkretan strah od nasilja, da će me tući, jer sam sve vreme u PMF-u na društvenim mrežama gledala šta se napolju događa.

FTN, iz pravca Rektorata, našla sam se na ulazu kada su studenti rekli uđite, brzo brzo, baca se suzavac stižu rotacije u sred kampusa, u samoj sali amfiteatra nas je bilo puno, dupke puno, u hodnicima i toaletu se osetio suzavac , mislim da je dobro da smo bili sa tom decom oni su se plašili da neko ne uleti na fakultet proveli smo tamo oko 2.5

bili smo pobegli u amfiteatar FTN-a jer je policija krenula na goloruki narod, studenti su nas smestili i ponudili su nam pomoć i bezbednost od naleta nasilne policije. Studenti su pozvali sve koji su lekari ili medicinari da bi pružili pomoć povređenima. Dim suzavca se jedino u amfiteatru nije osetio dok se u hodnicima i wc-u jako osetilo. U amfiteatru smo proveli oko 2 sata jer smo čekali da policija prestane sa torturom.

Iskustvo je bilo užasno i nadrealno. Više stotina ljudi je bilo zarobljeno na PMFu. Oba amfiteatra su bila popunjena, kao i hodnici, a ljudi su non stop pristizali. Kako je vreme odmicalo, na PMF su ulazili sve kritičniji slučajevi povređenih od suzavca i topovskih udara, ljudi su imali povrede glave, padali su u nesvest, neki su i povraćali. Dežurni profesori, studenti i veterani su davali sve od sebe da se situacija smiri. Povici, krici, megafon...U jednom trenutku nam je rečeno da svi sednemo na pod, jer nas je okružila žandarmerija. Strahovala sam za svoj život i osećala sam se beznadežno. Sve je delovalo kao neki ružan, apokaliptični san koji predugo traje.

Zatekla sam se u zgradi Rektorata 5. 9. 2025. uveče jer sam sedela na stepenicama Rektorata tokom studentskog protesta i iz daljine posmatrala šta se dešava ispred Filozofskog fakulteta. Odjednom je iz šumarka iza Rektorata istrčala policija (jako mnogo njih) i počela da pendreči ljude koji su mirno stojali preko puta mesta gde sam se nalazila. Uplašila sam se i popela na plato Rektorata a studenti su otvorili vrata Rektorata i primili građane da se zaštite. Jedna studentkinja je nakon nekog vremena rekla da nekom ispred Rektorata treba vode jer je povređen i izašla sam iz Rektorata na plato da odnesem vodu koju sam videla da stoji pored vrata. Tada sam se nagutala suzavca i morala sam da se vratim unutra. Videla sam nekog čoveka krvave glave i medicinare koji mu ukazuju pomoć. Zabolela me je jako glava a u grlu mi je bilo kao da sam se nagutala pesticida, oči su mi suzile. Videla sam na stolu hirurške maske za lice i uzela sam dve da se zaštitim ako suzavac uđe unutra. Prvo nismo napustili Rektorat zbog suzavca a posle jer su svi pričali da je nebezbedno i da policajci privode nedužne građane po keju i po gradu. Studenti su isto bili u čudu i razočarani i tužni što je došlo do nemira ispred Filozofskog fakulteta. Videlo se da su očajni i da nisu želeli nemire, jedna studentkinja je rekla da su opet ubacili provokatore da unište dostojanstveni protest. Svi studenti su bili fini prema građanima i ponudili su nam vodu i da pojedemo nešto što su im donirali građani. Odjednom smo čuli da je Rektorat opkolila policija. Nisam u to verovala. Zašto bi nas neko opkoljavao? Htela sam da izađem. Svi su govorili da smo opkoljeni. Samo smo stajali i čekali šta će se desiti, nismo verovali da neko može imati razlog da uđe među mirne studente i građane. Ušli su u punoj opremi policajci, žandarmerija i neki maskirani ljudi koji nisu bili u uniformi i izgledali su jako agresivno. Udarali su nekim šipkama po prostoru. Nismo znali da li će i nas udarati, da li će na nas pustiti suzavac, da li ćemo izaći živi. Bila sam sa suprugom i prijateljicom. Medicinari, koji su isto ušli u Rektorat (mislim da ih je policija uterala unutra), digli su ruke uvis, kao i svi koji su se nalazili u prizemlju. Sišli smo sa sprata na koji smo pobegli da izbegnemo agresiju, sve vreme su nas fotografisali i snimali. Prisilili su nas da uđemo u salu Rektorata u kojoj nije bilo vazduha. Nisu rekli ni zašto nas drže u sali ni šta će sa nama biti. Navodno je rektor ušao sa njima ali nam se nije obraćao niti sam ga ja lično videla. Onda su nam, posle možda sat vremena, tražili lične karte i počeli da nas popisuju. Prethodno su tragali za ostalim studentima po Rektoratu i oni su ulazili u grupama u salu nakon što su ih pronašli na spratovima. Krili su se, pretpostavljam, iz straha jer je scena upada bila strašna, kao neki desant na kriminalce. Nismo smeli napolje iz sale, u wc se posle moglo izaći ali jedan po jedan, u pratnji policije. Neka lica koja nisu bila u uniformi počela su da nas legitimišu. Nisu pokazala značke. Nisu rekli što nam traže lične karte. Nisu nam se predstavili. Ja sam tražila od čoveka koji je mene legitimisao da se predstavi. Pobesneo je i rekao mi je: "Samo se ti praviš pametna, pa nisam u 2 noću ovde došao iz vodovoda.", Zapretio mi je rečima: "Ja ću odavde izaći ali vi nećete". Onda su neka druga lica počela da nas pretresaju. Ušle su neke žene da pretresaju žene. Jedna studentkinja je imala napad panike, jednoj je bilo loše, kao i nekim gradjanima kojima su medicinari pružali pomoć. Bili smo taoci nekoliko sati kojima niko nije govorio ništa. Studenti su bili mirni, kao i građani, niko nije znao šta da očekuje. Kada smo videli da nas neće fizički povrediti, malo smo se opustili, jedan student je seo za klavir, začula se pesma "Pada vlada" i uzvuci pumpaj ali je jedan policajac vrlo brzo to prekinuo. Sve vreme su nas fotografisali bez dozvole. Sa sprata i iz sale. Ljudi u uniformama i bez. Nama nisu dozvolili da snimamo, neki su to radili krisom da bi poslali poziv u pomoc preko vibera. Nešto pre 3 sata nakon ponoći ostala je samo policija (otišli su ljudi koji nisu nosili uniforme) koja nam se na kraju obratila korektno i pušteni smo napolje. Pre toga su izveli nekoliko studenata koji nisu znali ni zašto ih vode ni kuda ih vode. Nije bilo medija napolju. Samo mali broj građana i neki opozicioni političari koji nam se nisu obraćali. Nije bilo tv ekipa, čini se da nikoga nije zanimala prava talačka kriza u kojoj se zadesilo 140 ljudi, studenata, profesora, medicinara, gradjana koji se uglavnom nisu ni poznavali a ne da su bili nekome pretnja ili su se nešto udruživali. Taoci smo bili nekoliko sati. Smatram da smo bili žrtve psihičkog nasilja, fizičkog na sreću nije bilo. Ali se pitam šta bi bilo da je neko drugačije komandivao jer oni nam ništa nisu govorili i samo su jednom rekli da ništa ne znaju i da čekaju naređenje. Mislim da sam bila žrtva nasilja u smislu da su mi ugorozili prava da znam zašto me drže van moje volje ali ljudi u uniformama nisu vikali na nas niti su nas gurali. Uglavnom su imali sakrivena lica ali mnoge bismo mogli i prepoznati, posebno one što su nas legitimisali bez obrazloženja ili pretresali tašne, ruksake i džepove. Sve je bilo jako traumatično i sve vreme nakon toga osećam posttraumatski sindrom.

bio sam jedan od aktera "talačke krize" na rektoratu uns. mnogi su do sada potanko opisalii šta se sve tamo, te noći, dešavalo, tako da ću pokušati u par rečenica da sažmem svoje utiske: cela situacija sa policijom na filozofskom i na rektoratu samo odslikava apsurdnost I nadrealnost situacije u koji nas je dovela vladajuća klika u cilju disciplinovanja misli i dela akademske zajednice; ulazak maskiranog policajca u amfiteatar, prilikom kojeg snima prisutne, te reakcija ljudi koji su snimani, gde ga otvoreno bez straha, u kameru pitaju da li to snima za "informer"; način na koji su inspektori u civilu bili maskirani, me navodi na pomisao da su se obukli za tu priliku u nekom army shopu, trudeći se da budu baš baš važni i opasni, a pritom skrivenog identiteta; posle više meseci pronađeni rektor madić i njegov ulazak, bacanje pogleda na amfiteatar te prozivke na njegov račun od strane ljudi unutra; prva 3 reda amfiteatra je bila prva pomoć, jasno odevena kako bi ukazala na svoju ulogu. rektor ih je video, te kao stari folkloraš na njima prepoznao narodne nošnje; nakon što su nas legitimisali i pretresli mlađi, golobradi inspektori nastaje vakuum od skoro sat dva gde ne postoje informacije o daljem postupanju njih u odnosu na nas, te stvaranja neke atmosfere neizvesnosti; na kraju su se povukli svi ti važni, ozbiljni i maskirani policajci i ostavili su nekog čoveka u uniformi koji nam je rekao da možemo izaći napolje u manjim grupama; kao što napisah, veoma apsurdna i nadrealna situacija, koju ne smemo uzeti zdravo za gotovo u cilju normalizacije novoga stanja i postupanja prema građanima uopšte, sa bitnim zaključkom: OVO JE BILA TALAČKA KRIZA U KOJOJ NIJEDNOG TRENUTKA NIJE POSTOJALA MOGUĆNOST POJAVE ŠTOKHOLMSKOG SINDROMA

U zgradu rektorata sam ušla bežeći od suzavca ali i policije koja je počela da juri okupljene. Bilo je mučno gledati brojne ljude kojima ispiraju oči fiziološkim rastvorom i pružaju pomoć za druge vrste povreda. Ono što je bilo posebno uznemirujuće je čovek koji je bukvalno urlikao dok su ga ispirali. Posle nekog vremena mislili smo da preteruje i ljudi su ga opominjali da se smiri, međutim tek nakon nekoliko dana kada su stigli rezultati analize gasa setila sam se tog čoveka i shvatila da je njega očito zaista mnogo peklo. U zgradi rektorata smo bili sigurno jedno dva sata, uslovno rečeno dobrovoljno, pošto kad god smo pogledali kroz prozor videli smo kordon policije a stalno su stizale informacije da privode ili su nasilni prema građanima na koje naiđu, te je procena bila da je sigurnije da ostanemo unutra. Zaista je zastrašujuć osećaj da ne smete da izađete napolje zato što je policija tu a pritom znate da apsolutno ništa niste zgrešili. Oko ponoći su počele da stižu informacije da je policija okružila zgradu rektorata i da očito nameravaju da upadnu. Postavljale su se barikade na ulaz a pojedini su počeli da vrište u panici. Važno je da napomenem da nas je bilo više od 100, tu su bili studenti, profesori, građani različitih generacija, ekipa prve pomoći. Deo se povukao u amfitetatar a deo je bio u holu kraj ulaza. Čuo se zastrašujuć zvuk razvaljivanja i tada su počeli da ulaze maskirani policajci. Obraćali su se vrlo grubo i bukvalno su uterali ljude u amfitetar, ekipa prve pomoći u srvenim prslucima je ušla sa podignutim rukama, kao da vode na streljanje. Studentu koji je u lajvu na mrežama prenosio šta se dešava policajac je bacio telefon. Neopisiv je oseća kada si zatvoren negde, kada ti se grubo obraćaju maskirani naoružani ljudi i vidiš im samo oči koje su pune mržnje. Zastrašujuće je kada pojedini među nima snimaju sve ljude u sali a ne odgovaraju na pitanja zašto to rade, koliko će trajati, šta planiraju sa nama. Ne odgovaraju na pitanja zašto smo zatvoreni, a nemaju nikakva identifikaciona obleležja, za neke smo sumnjali da su uopšte policajci. Od advokata koji su bili napolju smo čuli da im ne dozvoljavaju da uđu, niti im daju informacije. Pojedini u sali su imali napade panike. Na samom početku u prolazu je u amfiteatar zavirio rektor Dejan Madić i ljudi su počeli glasno da negoduju a videli smo i dekana Fakulteta za sport i fizičko vaspitanje Patrika Drida. U jednom momentu je neko rekao da treba da se zahvalimo ekipi prve pomoći (profesori i studenti Medicinskog fakulteta) i onda smo počeli skoro histerično da tapšemo, valjda je to način da prevaziđemo i strah i bes i paniku. Nakon nekog vremena su nam pokupili lične karte, videli smo da upisuju podatke na papire a zatim je usledilo pretresanje. Studente iz studentskog medija Blokada.info su izveli iz sale jer su imali stativ i kameru, njih su posle i priveli u stanicu da daju izjave. Nakon više od dva i po sata, rekli su da možemo u manjima grupama da izadjemo napolje. Osećaj je bio kao da sam se probudila iz noćne more.

Na pravnom fakultetu čiji sam student.

Izašli smo iz Rektorata neposredno pred upad policije. Tamo se prethodno proveli više od sat vremena zbog alatmantne količine gasa ispred ulaza u Rektorat, koji je parao pluća i oči i nije bilo moguće kretati se.

U Rektoratu ukazivana 1 pomoć. Hvala Bogu uspeli su oči da reše sa filološkim rastvorom, lice i ruke 3 dana kasnije uzimajući kremu za opekotine.

Pre upada policije smo proveli na Rektoratu oko 2 sata. Nismo smeli da izađemo jer smo bili opkoljeni od strane policije.

Bila sam zadržana na Rektoratu, policija je upotrebljavala taktike zastrašivanja u vidu neizvjesnosti, ni u jednom momentu nismo dobili odgovore na pitanja zašto smo i koliko ćemo biti zadržani, da li će nas privoditi, zašto nas legitimišu, slikavaju i pretresaju. Višesatno čekanje u jednom prostoru bez klime, prozora i vazduha ostavilo je posljedice na taoce koji su bili vidno uznemireni. Pojedine kolege su sklonjene sa strane i kasnije privedene, nama nije dato objašnjenje zašto i da li i nas čeka ista sudbina.

Da, bio sam na PMF-u, moj lični osećaj je talačka situacija. Po svemu što sam uspeo da vidim, suzavca je bilo svuda oko fakulteta, čak i pokušaji da se suzvac ubaci u samu zgradu. Negde, čini mi se, oko 1 - pola 2 ujutru, izgledalo je da sve mirno, pa sam pokušao da odem kući, tada je policija u naletu krenula ka fakultetu, poprilično uznemirujuće iskustvo. Uspeo sam da se "izvučem" oko pola 3, i doslovno sam se šunjao do kuće jer onakva reakcija policija... Moraš osetiti neku dozu straha.

Na PMF-u je bila gužva. Prva scena je bila mlada devojka koja se guši, pada u nesvest, ili ima nagon da povraća, nisam siguran. Amfitetar je bio pun. Medicinari ili studenti medicine su pruzali pomoc prisutnima.

Bilo je užasno,sa dronovima su puštali suzavac u dvorište i raširio se po hodniku,nije moglo da se diše jer nije bilo dovoljno vazduha a bilo je previše ljudi.

Pošto smo se sklonili na PMF, nismo dugo mogli da napustimo taj prostor. Svuda se osećao jak miris suzavca, koji je terao suze na uči i izazivao kašalj. Čak i kada smo bili na 3. spratu, suzavac se osetio u hodniku kao i kancelarijama.Odatle smo videli ogroman broj policajaca. Bilo je mnogo ljudi na Departmanu za biologiju, oba amfiteatra su bila puna, kao i hodnici. U jednom trenutku su čak policajci pokušali da uđu, ali ih je dekan Rončević ubedio da nisu pozvani. Tek oko 1h smo izašli i nekako uspeli da se vratimo kućama. Postojala je ogromna tenzija i verovatno strah kod većeg dela ljudi.

Pripadnici policije su nas nasilno ugurali u rektorat, pritom su sutirali i ubadali u predelu bubrega krijuci se iza stiteva. Studenti su održali red unutar rektorata, i nakon toga pomogli svima da napuste rektorat dok nije bilo pripadnika policije.

U Rektorat sam bila uvučena, jer nisam videla zbog suzavca i neko iz prve pomoći mi je pomogao da se sklonim od interventne jedinice, koja se nasilno ponašala prema ljudima na platou. Tukli su ljude pendrecima, šutali, psovali i vređali. U zgradu Rektorata nisu ušli. Nakon što sam ušla u Rektorat (oko 21.45) rečeno mi je da se sklonim od ulaza i posle nekog vremena sam mogla da vidim pa sam bila u holu dosta dugo. Tokom naredna dva sata ljudi su ulazili da se sklone, a neki su i izlazili u želji da odu svojim kućama ili se nađu sa prijateljima ili članovima porodice. Bili smo svi u strahu. U nekom momentu smo obavešteni da je Rektorat opkoljen, nedugo zatim su maskirani ljudi naoružani šipkama i nekakvim palicama, zajedno sa interventnom poceli da razvaljuju zabarakadiran ulaz. Redari su nam rekli da uđemo u amfiteatar. Bilo je i maloletnih lica tu i studenata i građana raznih životnih dobi. Nakon sto su nasilno ušli, uleteli su u amfiteatar prilično krvožedno, no ljudi su bili mirni i čak smo poželeli i dobro veče. Snimali su nas i fotkali i rečeno je da je u pitanju "policijsko postupanje" i da ne smemo da koristimo telefone, da zovemo, snimamo i sl. Čak je jednom momku telefon bio izbijen iz ruke. Ljudi su bili preplašeni, neki su bili histerični, a bilo je i nekoliko ozbiljnih napada panike koji su doveli skoro do gubljenja svesti. "Očistili" su sve spratove, doveli sve studente. Cula sam da su blokirana vrata, na spratu, sekli brusilicama. Tek tada se pojavio rektor u pratnji policije, ali nije usao u amfiteatar. Studenti su ga pozdravili zvižducima dok je odlazio na sprat. Na pitanja zašto smo zadržani rečeno je da traže određena lica koja su se bežeći mozda sklonila u Rektorat. Nakon recimo sat i nešto više, ličnu kartu mi je uzelo lice koje se nije predstavilo niti je imalo značku koja je vidljiva. Svi su legitimisani, bez da je naveden razlog zašto. Neki "policajci" su imali značke bez imena i broja. Tzv "inspektori" su bili u civilu, prilično mladi u proseku. Dosta ljudi je tada svoje telefone vratilo na fabrička podešavanja u strahu da će biti oduzeti. Pola sata nakon legitimisanja, pretresani smo. Žene su pretresale dve policajke i primetiću da je jednoj od njih bilo prilično neprijatno. Koliko znam nije pronađeno ništa zabranjeno. Nešto pre 03.00 su nas pustili. Pokupila sam bicikl parkiran na Keju i otišla kući. Na Podbari gde stanujem i na Keju se i dalje osećao suzavac u tragovima. Nije bilo nasilnog ponašanja od strane policije, ali je osećaj zatočenosti bio veoma intenzivan, strah i neizvesnost isto. Kolektivna svest zatočenih ljudi je bila na visokom nivou. Bili smo mirni, kulturni, dostojanstveni i nije se video strah ni poniznost. Bilo je i po malo pevanja i smeha, ali u granicama primerenog ponašanja i dobrog ukusa.

Ja lično nisam bila prisutna, iako poznajem ljude koji su bili i na PMF-u i u Rektoratu. Zaposlena sam na UNS-u i smatrala sam zgradu Rektorata sigurnim mestom. Drago mi je što sam odlučila da u Rektorat ne ulazim nakon što sam čula i videla događaje u noći između 5. i 6. septembra. Sve što se te večeri dogodilo (ali i ono što se dešavalo pre i posle protesta) bilo je sramno i u potpunosti opravdava bes koji i danas osećam, kao i ogromno razočaranje u one koji su to dopustili.

Na pmf sam bila celu noć, redarila sam u svojoj zgradi dmi, pre toga na biologiji gde sam počela da se guđim od količine ljudi. Redarenje je bilo teško, ljudima je trebala prva pomoć, i hteli su da izlaze u kriznim situacijama.

Bila sam zadržana na PMF-u. Ljudi koji su otvorili vrata svog fakulteta da bi primili učesnike protesta su bili maksimalno posvećeni našoj bezbednosti, obezbedili su vode i hrane, kao i prostoriju (amfiteatar) u koji se moglo skloniti od suzavca koji je ušao u hodnik fakulteta. Suzavac se osetio najintenzivnije od oko 22h do ponoći i bio je vrlo intenzivan. Iz zgrade fakulteta nije bilo bezbedno izaći jer je žandarmerija okružila fakultet, a policajci su prečešljavali kampus u potrazi za bilo kojom osobom koja se zatekla tu. Uspela sam da napustim zgradu tek oko 1h ujutru, kada su se žandarmerija i policija udaljili od fakulteta.

u pmf-u sam ostala oko sat vremena dok nismo dobili prve informacije o vanjskoj situaciji i bezbednosti. za to vreme, osećala sam se izgubljeno, dezorjentisano i nestrpljivo kao i većina ljudi. dobili smo informatičke da su grupe koje su izašle pre nas uhapsili, te nam nije bilo svejedno da rizikujemo

Bila sam zadržana na PMFu. U amfiteatru je bilo dosta ljudi. Srećom dekan fakulteta je zabranio ulazak policije. Inače ko zna šta bi bilo.

Deca su bila na pmf-u, muž je otišao po njih pa nisu mogli da izađu zbog policije nisu ih pustili da prođu i na kraju su se jedva nekako smilovali i rekli im da oni ne mogu da se sklone već da muž ide na kej i da vozi po keju po šetnoj stazi.

moj 15g. sin se sakrio na PMF gde je bila super organizacija i mnogo sam zahvalna studentima, ratnim veteranima i dekanu.

Не знам зашто је ФТН поштеђен, али ми који смо били унутар зграде те ноћи, нас 150, нисмо се осећали ни мало скрајнути с бојног поља које је те вечери био кампус. Током повлачења између Филозофског и Пољопривредног факса, под кордином полиције која се кретала од Ректората, са жељом да одем према згради Машинског института где сам паркирала бицикл, у једном тренутку нашла сам се између два кордона полиције. Нису нам омогућили повлачење, него су нас потиснули и са те стране, дошли су из правца тргића где је својевремено била биста Његоша, те смо били у клопци. У том општем метежу, измаглицом од сузаваца, под мутним наранџастим светлом канделабера, нашли смо се, као у ратним филмовима, између две, тако ми је деловало сс дивизије, до зуба опремљених сподоба. Појурила сам, заједно са масом људи према улазу у ФТН, где су нас примили студенти, упутили нас у А1, где сам провела наредна 2,5 сата са још око 150 људи. Морали су да се затворе сви прозори и да се угаси вентилација да нам не би ушао сузавац у зграду, толико је била висока концентрација напољу. Повремено су нас студенти обавештавали о стању "на терену". Пратила сам и друштвене мреже. Била је то једна надреална сцена. Уместо за катедром, по дану, држећи предавање студентима, сад сам се нашла у горњим редовима амфитеатра испуњеног људима средњег доба. Били смо дисциплиновани и одговорни. Добили смо приручне лепезе направљене од картона, воде и хране, ко је хтео. Негде око поноћи, студенти су рекли да ко жели да изађе може то да учини на сопствену одговорност, иако још увек хапсе наоколо. Сачекала сам следећу туру, око 00:15, и изашли смо у групи, раздвојили смо се код асистентског дома. Било је људи спорадично по Булевару цара Лазара. Било је и полиције груписане код пута ка Спенсу и на турбо кружном току. Избегавали смо их. Безбедно сам стигла кући са растућом главобољом која ме није напустила ни следећи дан, а те ноћи, што од шока, адреналина и главобоље, сан није долазио до јутарњих сати.

Kao veteran podržavao sklanjanje ljudi u PMF i držao zaštitni kordon do obraćanja dekana policiji.

Bacili su suzavac ispred vrata PMFa gde sam sa fiziološkim rastvorom ispirala oči ljudima oko sebe. Suzavac je sa masom ljudi povučen u hol fakulteta gde su svi bili pogođeni, sa prvom pomoći u prvim redovima. Hol je bio kontaminiran nekoliko sati, a svi građani/studenti bili su zatvoreni u amfiteatrima bez mogućnosti otvaranja prozora zbog visokih količina suzavaca i sa ogranicenom količinom vazduha Dva osobe su pale u nesvest. Policija nije pustila prvu pomoć da uđe na fakultet. Oko 2 je policija pokusala da uđe na PMF ali je dekan uspeo da odbrani fakultet i zaštiti sve ljude koji su bili prisutni.

Bio sam u PMFu do oko pola 2. Osetio se suzavac u hodniku, ali u principu su svi bili pribrani i nije bilo panike.

Bila sam na Rektoratu kada je policija upala. Na samom početku kada su nas držali u amfiteatru bila sam uplašena šta će da nam urade. Bilo je dosta njih sa maskama i to je doprinelo zastrašivanju. Legitimisali su nas I pretresali. Kako je vreme odmicalo strah je naravno postajao sve manji, samo se postavljalo pitanje ko će im biti "žrtveno jagnje" za neko privođenje ili kako god i u kom momentu će nas pustiti. Na sreću, par osoba koje su u marici prevezli su odmah pustili jer su samo davali izjave.

Bila sam tokom ispaljivanja ogrome količine gasa(suzavca) na PMF-u kada su počeli da pristižu povređeni, kojima je ukazivana pomoć. Jedna devojka je imala panični napad, nekima posle pola sata su se simptomi suzavca povukli, toliko je gasa bilo da smo se povukli skroz do amfiteatra, u mrak, u zatvoren prostor. Ratno stanje, ni za vreme bombardovanja nije bilo tako. Nakon dojave prijatelja samoinicijativno sam sa drugaricom izašla, posle otprilike dva sata provedenih na fakultetu, napolju je bilo toliko gasa da smo morale da nosimo maske natopljene rastvorom da bi izašle iz kampusa. Žandarmerija je bila kod Naučno tehn. fakulteta, nisu nas dirali.

Bili smo na PMF-u do 2 ujutru. Internet mi nije radio, bilo je zbunjujuće, jer nismo znali šta se dešava okolo,svuda je bio suzavac.studenti su nas poslali u amfiteatar. Bezobzirno na okolnosti bili smo mirni, vladala je ok atmosfera. Kada su ljudi hteli da napuste fakultet rečeno nam je da ne mogu da garantuju bezbednost, to je bio najgori momenat nismo znali šta nas čeka kada izađemo sa fakulteta. Mislili smo da će da nas love kao zečeve. Više sam se bojala šta ce biti kada izadjem sa fakulteta nego dok sam bila na njemu. Suzavac je ulazio i u hodnik fakulteta.

Bila sam na PMF-u. Dp za informatiku i matematiku. Unutra nije bilo gužva kao u ostalim dp, ali bilo nas je oko 50ak. U dogovoru sa studentima tog fakulteta nismo napuštali zgradu, do 1 ujutru, kada smo krenuli sa fakulteta da izlazimo u grupama od po 10ak osoba i idemo ka svojim kućama. Čim smo se udaljili nekoliko metara od fakulteta (ka NISovoj zgradi) ka nama je krenulo da trci 10ak pripadnika policije koji su izgleda cekali u parku u blizini. Dečko koji je bio sa nama, živi u zgradi u ulici dr. Ilije Đuričića tako da smo pobegli u ulaz te zgrade dok policija nije otišla.

Bila sam na Departmanu za biologiju PMFa, u amfiteatru, po prvi put u životu u svojoj državi zatvorena sa preko 100 ljudi. Nije bilo vazduha, a od dima i suzavca nismo smeli da otvorimo prozor. Kasnije smo sedeli u hodniku na podu, jer je tog "dima" i dalje bilo mnogo ali u gornjim delovima prostora. Studenti su odrasle hrabrili i brinuli o njima, čista parentifikcija i zamena uloga, koju nismo smeli da dozvolimo! Nikada nisam videla da prostor hodnici i toaleti mogu biti tako čisti i uredni. Studenti su neverovatni!

Bili smo zadržani na PMF-u, bila je jako velika gužva, suzavac je bačen ispred ulaznih vrata. Bili smo zamoljeni od strane redarske službe da uđemo u dve velike sale u prizemlju. Suzavac se sve više osećao, neki ljudi su, pretpostavljam, usled napada panike krenuli da otvaraju prozore, što je pojačalo dejstvo suzavca. Mi smo na kraju izašli kroz botaničku baštu, u ograđeni deo dvorišta, gde nije bilo ni rasvete i tamo he ponovo bačen suzavac na nas.

Posle ispiranja suzavca fiziološkim, stajali smo ispred PMF-a i dogovarali se gde ćemo, kada je krenula policija i ljudi su počeli da se povlače preko kampusa a nas su zabrinuti studenti skoro uvukli na fakultet, jer stvarno nije bilo bezbedno. Sproveli su nas do amfiteatra, da se ne bi stvarala gužva u hodnicima i na ulazu. Prozori su bili zatvoreni, nisu dozvoljavali otvaranje. Par puta su neki ljudi pokušali da otvore prozore, ali je ušao dim unutra, pa su se studenti ljutili. S pravom. Inače, svima koji su bili pod uticajem suzavca/gasa su ponudili pomoć u vidu vode i fiziološkog. Takođe, redovno su nas obaveštavali šta je ispred, i kada je bilo ponovno bezbedno da se izađe (da nije bilo dima od suzavca). Ostali smo na PMFu oko 3 sata, izašli smo tik pre nego je Policija pokušala da uđe, nekih 5 minuta ranije pretpostavljam, jer smo čuli iza nas strku i frku, ali već smo bili iza FTN-a. Na PMF-u smo se osećali bezbedno, svi koji su imali neke posledice od suzavca ili drugog, su medicinski zbrinuti. Strah sam imala od ponovnog izlaska na ulicu i od mogućeg upada Policije na fakultet (što je i pokušano kasnije).

Kako je suzavac bio bačen svuda, PMF je bio sigurno utočište na koje sam se sklonio sa svojim kolegama. Unutra su se nalazili i drugi ljudi i scene su bile jezive, kao da smo u ratnoj bolnici. Kroz hol je počeo da se oseća suzavac te smo bili primorani da se sklonimo i zatvorimo po amfiteatrima. Posle nekog vremena krenuo sam da osećam kao da gubim vazduh, bilo mi je previše strašno i oko mene je bilo previše ljudi. Mislio sam da ćemo ostati unutra i da ćemo se svi ugušiti. Čuo sam takođe da je policija želela da uđe na fakultet ali da smo se zabarikadirali i da smo iole bili na bezbednom, međutim i dalje sam bio jako uznemiren. Osećao sam ogromnu nemoć, bes, ljutnju…

Pored već navedenog u prethodnom odgovoru-sam boravak od nekih 21:30 (recimo) do nekih 02:30 je bio prilično...adrenalinski, prožet osećajima od straha, besa do zajedništva i solidarnosti...iritirala je činjenica da prvo nismo imali dozvolu da izađemo zbog sopstvene bezbednosti, zatim smo dozvolu dobili-ali su ljudi izlazili na sopstvenu odgovornost...ali svakoko prinudni sam boravak tamo je bio kompenzovan skoro pa domaćinskim (ako se u tim momentima to tako može nazvati) dočekom i pažnjom koju su nam udeljivali i studenti i zaposleni sa fakulteta. Bilo je vode, čak i nekih grickalica, svi su međusobno bili pažljivi i solidarni.

Zadržana na PMF. Osećala se bezbedno, izbegla suzavac isl. Profesori, studenti i veterani ljubazni i na raspolaganju.

Bio sam na PMFu, iz straha da ne budemo pohapšeni zadržali smo se na fakultetu duže nego što smo mislili. Ljude koji su izašli pre nas su uhapsili, te zato nismo izašli, strah o upadu policije je bio stalno prisutan.

Bilo je neizvesno kada će i kod nas ući ,,policija’’, budući da ovde zakoni ne važe za njih. Bili smo u zgradi PMF-a do oko 1-2 ujutru, ljudi su bili napeti, neki su plakali, većina se trudila da ostane smirena u čemu smo i uspeli, jer su nam redari i veterani maksimalno pomagali što se tiče plana izlaska odatle i generalno osećaja bezbednosti.. Momenta kad je kordon ušao na rektorat i držao ljude tamo kao taoce, je bio najstrašniji, svi su samo pratili vesti šta se dešava na rektoratu u strahu šta će biti sa ljudima koje su zatvorili.

Moja starija ćerka je bila na Rektoratu. Suprug je bio uhapšen kad se vratio da je nađe.

Teško je opisati ali većinski stres i iščekivanje šta će se desiti momenta kad bi grupa izašla bila bi uhapšena .

Bili smo se sklonili u amfiteatar na PMF-u gde smo proveli nekoliko sati,dobili smo vode i grickalice informisali su nas o situaciji napolju i radi naše sigurnosti tražili da ostanemo.Studenti,profesori,vojni veterani brinuli su o svakom pojedincu i nama običnim građanima maksimalno,hvala im! Posebno hvala Dekanu koji je bio ključna figura spasa koji nije dozvolio upad policije ili ko god oni bili.

НИСАМ НИТИ ИМАО МОГУЋНОСТИ ДА У КРИТИЧКИМ МОМЕНТИМА УЛАЗИМ У НАВЕДЕНЕ ОБЈЕКТЕ. ДОЛАЗИО САМ ПРЕ НОСЕЋИ ХУМ. ПОМОЋ И КАДА ЈЕ БИЛО МИРНО КАДА СУ МЕ СТУДЕНТИ ПУШТАЛИ УНУТРА ДА СА ЊИМА У ПРИЈАТНОМ ДРУЖЕЊУ РАЗМЕНИМО МИШЉЕЊА.

Užasno. Srećom bili smo svi na okupu i složni ali je bila velika količina suzavca u hodniku, zatvorili smo se u sale koji sat dok ne prođe bar malo.

U Rektoratu sam bio sa suprugom, prijateljima, video sam dosta poznatih lica, a poznavao sam i neke bivše đake, sadašnje studente. Situacija je u prvom momentu napada policije na građane bila dosta napeta. Sve smo posmatrali iz unutrašnjosti šta se dešava napolje. Kada su se okupljeni na ulici razišli zbog napada policije i dejstva suzavca situacija se donekle smirila. Razmišljali smo kako da napustimo Rektorat, jedan prijatelj je otišao u izvidnicu. Ubrzo nam je javio da policija opkoljava Rektorat i da nije moguće izaći. Studenti su zabarikadirali glavni ulaz i dosta nas smo se popeli na poslednju galeriju u holu odakle smo gledali kako policija razvaljuje glavni ulaz. Situacija je bila veoma napeta. Osećao sam intenzivan strah prvenstveno zbog supruge jer ne znam kako bih podneo da joj se nešto loše desi. Kroz stakla ulaznih vrata pored policije u kompletnoj opremi za borbena dejstva videli smo veliki broj maskiranih osoba u civilu. Pomislio sam da su to angažovani batinaši što je situaciju činilo dodatno neizvesnom. Kada je policija probila ulazna vrata ušavši u hol šutiirali su i gurali sve prepreke pred sobom. Medicinski radnici koji su bili sa nama prvi su podigli ruke u znak predaje i bili su sprovedeni u veliku salu. Svi ostalisu za njima takođe sprovedeni takođe u salu. Tu su nas držali najmanje dva i po sata bez ikakvog objašnjenja zašto nas drže zatvorene, šta nameravaju sa nama činiti, da li će nas uhapsiti i sl. Nakon dugo vremena u salu su ušla lica u civilu i počeli da nas legitimišu popisuju i pretresaju. Moja supruga je pitala jednog od njih ko su oni, na šta joj je to lice odgovorilo da nas neće puštati odavde. Kada su nasnapokon pustili osećao sam se veoma izmučeno i danima nisam mogao ni na šta drugo da se koncent=išem, samo sam slušao vesti i razmišljao o ovom događaju. Ova situacija se nikako drugačije ne može nazvati do talačka kriza. Bili smo na mirnim protestima, policija nije dejstvovala na huligane koji su napadali policiju već po građanima koji su mirno stajali. Osećaj da te državna struktura drži kao taoca proizvodi osećaj bespomoćnosti, da ne možeš tražiti ni od koga zaštitu.

Bila sam na trećem spratu rektorata, kada je policija upala u rektorat. Prvo su zatražili da stanemo svi uza zid i da nam pregledaju stvari. Zatezali su se s nama, kolegu je maskirani čovek s značkom oko vrata provocirao za šta mu služi biber sprej i što je protiv policije i drugog kolegu pored mene su provocirali za žvakanje žvake i što se naslonio na zid iza nje i obojici su kao cimnuli pesnicama da se uplaše ali ni jedan se nije trgnuo. Onda su nas odveli do amfiteatra i tražili lične karte i da nam pretraže stvari. Pokazala sam da imam skalpel policajki i posle 10 min se vratila i rekla da dođem u hol. Zapisali su da imam ,,skalper,, i da sačekam i otprilike su rekli da moram da idem ali ne znaju gde ni šta će biti. Posle 10min su me sa kolega odvezli u policijsku stanicu gde sam tražila advokata 5 puta i govorila im da je tu ispred vrata i oni su samo uporno govorili da mi ne treba. Pitala sam ih šta ide posle ovog razgovora gde mi je čovek s značkom oko vrata koji kuca u kompjuter da mi napiše izjavu rekao, da zavisi koliko je moja izjava iskrena. Uplašila sam se u da ne poludi i odgovarala mu na pitanja: da li imam kod sebe pirotehniku ili znam nekoga ko je koristio, da sam nađena u rektoratu i da li sam bila i ranije bila u zgradi. Kada se završilo sve nije bio ni spomenut zvani ,,skalper,,. Nemam prekršajnu niti krivičnu, samo je bio informativni razgovor.

PMF. Bravo PMF, hvala PMF. PMF! Na vreme su preko megafona studenti zvali da uđemo. Napravili su špalir, prolaz, pozivali, čak i sprovodili iz oblaka CN gasa ko se zbunio. Na stepenicama biologije veterani su od paleta pravili barikade, nisu delovale kao da zaista mogu da zaustave kornjače u crnom ali dobre su za moral, delovalo je kao da se spremamo za opsadu. Radi se nešto korisno. Svi bežimo od gasa, studenti nas sprovode, izgledalo je jako dobro organizovano. Brzo je puno ljudi ušlo, dobilo pomoć, rasporedili smo se po amfiteatrima. Tamo upalili telefone, pravili šta dalje. Sretali su se poznanici na hodniku u klupi, crvenih očiju, svi kašljemo, zagrljaji, prepričavanje, neka grupa se prebrojava, osmesi kad vidiš da je neko tu, siguran je. Dobili smo vode, neko sok, čokolade, najeli smo se slatkiša, bilo je i hitnjaka, medicinske nege, jedna žena je pala u nesvest. Slabiji i povređeni su sprovedeni na sprat. Na krevete. Ljudima van NSa su novosađani pomagali da jave prijateljima kako da se sklone, kojim ulicama da idu, pratimo, svi ko je uhapšen. Mnogo solidarnosti, bilo je strašno ali i divno. Nismo izlazili da nas ne uhapse iz mraka, imali smo dojave. Ušli su u rektorat mi smo sledeći. Onda. Dekan Rončević, govor na megafonu, mi svi iza u prostoriji guramo se da čujemo. Pravimo plan kako ćemo se gurati ako prođu barikadu, gde da ih zaustavimo. Šta ako ubace suzavac. Gde bežimo? Dosta straha u mnogim licima. Rončević. Oni se povuku. Ostaje samo izmaglica gasa i ukus istog. Strašan, al' mora takav da bude fantastičan momenat kada je PMF spasao 500 ljudi. I zaista su nas spasili i na neki poseban način. Sad pumpamo još jače.

Suzavac ali ne direktno, međutim, toliko je bespotrebno suzavca bačeno kao da su hteli da nas poguše u Kampusu 5.septembra. Na kraju se ispostavilo da je pored bespotrebno puno suzavca, bačen i zabranjeni cn gas od kog je mene bolela glava do srede ( dakle sledećih 4 dana ). Ja sam se nakon opet bespotrebne hajke na građane od strane uniformisinih lica ( odbijam da verujem da je to policija koja bi trebala da je u službi svih građana ) sklonila na PMF gde je u zgradu ušao suzavac, i jako puno građana je ostalo "zarobljeno" satima unutra u vrlo nezdravim i zagušljivim uslovima. I ja sam bila unutra naravno dok se nisu stvorili uslovi da odemo, i tada nas je zaganjala žandarmerija kao da smo stoka koju love po naređenju!

Bila sam na PMFu. Katedra biologije. Osećala sam ae zbrinuto i sigurno, i mogu samo da kažem hvala studentima, profesorima i dekanu fakulteta. I veteranima i svima koji su brinuli za našu bezbednost i informisali nas o svemu. Bilo je stresno, nisam bila uplašena samo ljuta što se sve to dešava. Sedeli smo amfiteatru i čekali. Osećao se od spolja miris suzavca. Nije prijatna neizvesnost ali kada sam sebi obezbedila siguran izlaz odatle, pustili su nas da izađemo kao grupa

Na PMF-u sam bio/bila zadržana satima. Suzavac koji je bačen ispred ušao je u prostorije fakulteta i tu nas je 45 minuta štipao za oči. Meni je užasno nagrizao kožu ispod podočnjaka, osećaj kao da plikovi izlaze. Bio/la uzmeniren/a ne samo time već neizvesnošću šta će se dalje desiti sa nama. Osećao/la sam se anksiozno i uznemireno i pored toga što je tamo bio veliki broj ljudi.

Nisam bio zadržan, bio sam na PMF, u IT redarima sam i bili smo tamo "nezvanično", tj, bez obeležja ali sa zadatkom da štitimo studente i sklonimo što više ugroženih građana. Večno sam zahvalan studentima i dekanu PMFa na organizaciji i gostoprimstvu.

Zadržana sam i pretrešena u Rektoratu. Osim opisanih dogaðaja u prethodnom pitanju, nemam šta posebno da dodam, osim da su naše lične karte preuzela lica u civilu, sa jedva vidljivim obeležjem. Pretresanje nije bilo neprijatno za mene.

Na sreću nisam, jer sam nakon izlaska sa PMF-a uspela da pobegnem kada su me jurili po kampusu u mraku, jer nije bilo struje.

Protivno mojoj volji sam sa suprugom zadržana i legitimisana 5. septembra u Rektoratu bez ikakvog objašnjenja. Čovek koji me je legitimisao je pobesneo jer sam tražila da izvadi značku policajka i rekao mi je: "Ja ću odavde izaći ali ti nećeš!".

Priveden 2 nedelje kasnije u Ns-u, PU Stari grad, dobio poziv za informativni razgovor zbog "nasilničkog ponašanja" , bez izjave, bez tel poziva od 2min, nego odmah pritvor od 48h, sutradan saslušanje kod javnog tuž, i sudije. Rešenje da se branim sa slobode.

Zadržana sam, legitimisana i pretrešena unutar zgrade Rektorata.

Zadržani u smislu da nam nije dozvoljen dalji prolaz do kraja ulice Maksima Gorkog prema Bulevaru oslobođenja. U blizini Hungaricum prodavnice. U to vreme nismo zapazili nikakvo delovanje policije niti protestanata i nije jasan razlog sprečavanja prolaska iako smo naveli da idemo kući (zaista smo i išli kući). Policajci koji su nam onemogućili prolaz su bili oklopljeni, sa štitovima i prekrivenim licem. Policajac koji nam se obratio je imao jasan novosadski naglasak.

Policijska stanica kod filozofskog fakulteta priveden pretresan legitimisan policija korektna žandarmerija brutalna...

Zaobišla sam sve policijske zasede. Rođena Novosađanka, prošla sam ulicama za koje dovedeni uniformisani ni ne znaju da postoje.

Kod kružnog toka mi nisu dali policajci da se vratim do PMFa.

Legitimisali su me i pretresli na rektoratu. Čini mi se da je bilo između ponoći i 1 ujutru.

Zaprećeno mi je ako ne odem biću priveden.

Suprug Igor Pantić je bio priveden. Imate sve na društvenim mrežama.

Posle u stanicu tamo kod keja, pa od tamo su mi zvali hitnu koja me nosila u urgentni.

ЈА САМ СТУДЕНТЕ ПРАТИО НА ШЕТЊАМА, УЧЕСТВОВАО НА БЛОКАДАМА РАСКРСНИЦА, НАЈЧЕШЋЕ КОД ЖЕЉ. СТАНИЦЕ, НОСЕЋИ МОТИКУ НА РАМЕНУ. ЊУ САМ НОСИО ИСКЉУЧИВО РАДИ САМООДБРАНЕ СЕБЕ ИЛИ НЕКОГ ПОРЕД СЕБЕ КОЈЕ БИХ БРАНИО ПО ЦЕНУ СВОГ ЖИВОТА. НИКАД ЈЕ НИСАМ ВИТЛАО НИТИ ПРЕТИО БИЛО КОМЕ ЊОМЕ. ПАРАЛЕЛНО СА ОПИСАНИМ УЧЕШЋЕМ У ПРОТЕСТИМА ПРИЈАВЉИВАО САМ ЈАВНЕ СКУПОВЕ У БЕОГРАДУ ПРЕД СКУПШТИНОМ, ПРЕДСЕДНИШТВОМ РС, ВЛАДОМ, ГЕНЕРАЛШТАБОМ И УПРАВОМ ПОЛИЦИЈЕ ЗА ГРАД БЕОГРАД. СВАКИ ПУТ САМ У ПРИЈАВИ ЈАВНОГ СКУПА ПОЛИЦИЈИ НАВОДИО ДА САМ ГРАЂАНЕ ПОЗВАО ДА УМЕСТО ТРАНСПАРЕНАТА И ЗАСТАВА ПОНЕСУ МОТИКЕ РАДИ САМООДБРАНЕ АКО НЕКО ПОКУША ДА НАС ФИЗИЧКИ УГРОЗИ КАДА БИ СЕ БЕЗ РАЗМИШЉАЊА БРАНИЛИ. ЈА ПОЗИВАМ И МАЈКЕ СА ДЕЦОМ НА МОЈЕ СКУПОВЕ И ДУЖАН САМ ДА ИМ ПРУЖИМ ПУНУ ФИЗИЧКУ БЕЗБЕДНОСТ И ПО ЦЕНУ СВОГ ЖИВОТА, ТИМ ПРЕ ПОШТО МОЈИ ЈАВНИ СКУПОВИ НИКАД НИСУ БИЛИ НЕКУЛТУРНИ ИЛИ АГРЕСИВНИ. ЗБОГ ТОГА МЕ ЈЕ ПОЛИЦИЈА ТРИ ПУТА САСЛУШАВАЛА И ТРАЖИЛА ОДГОВОР ЗАШТО ЈА ПОЗИВАМ ГРАЂАНЕ НА МОЈЕ СКУПОВЕ ДА ПОНЕСУ МОТИКЕ? ЈА ИХ САМО ЈЕДНОМ РЕЧЕНИЦОМ МАТИРАМ, САМО ИМ ЈА КАЖЕМ: ШАБАЦ СЕ ВИШЕ НИКАД НЕЋЕ ПОНОВИТИ, ПОСЕБНО НЕ НА МОЈИМ ЈАВНИМ СКУПОВИМА ИЗ НАПРЕД НАВЕДЕНИХ РАЗЛОГА. ПОСЛЕ ТОГА САМ САМО ПОТПИСИВАО ЗАПИСНИК И ОДЛАЗИО. ОНИ ДОБРО ЗНАЈУ ДА СУ У ШАБАЦ ДОВОЗИЛИ НАВИЈАЧЕ УЦИВИЛНОЈ ОДЕЋИ У МЕРЦЕДЕСИМА СА МОТКАМА У РУКАМА ДА НА МОСТУ У ШАПЦУ ПРЕБИЈАЈУ ГРАЂАНЕ. ТИМ САСЛУШАЊИМА МОТИКА ЈЕ ВЕРИФИКОВАНА И ДОЗВОЉЕНО ЊЕНО НОШЕЊЕ НА ЈАВНИМ СКУПОВИМА И ПРОТЕСТИМА.

Osećala sam strah prouzrokovan neizvesnošću, sa obzirom da nismo znali zašto smo zadržani u Rektoratu. Nagađanje ljudi kojima sam bila okružena me je uznemiravalo. Osećala sam se i poniženo, gledajući Rektora kako se šeta hodnikom. Posle nekog vremena, pogotovo kada je ponestajalo vazduha, sam osetila netrpeljivost i bes.

Strah koji nisam želeo da pokažem. Neizvesnost i bespomoćnost.

Bio sam besan i u isto vreme nekako iznenađen koliko je policije dovedeno i koliko građana nije bilo spremno da im uzvrati za razbijanje demonstracija.

Nije mi lagodno blizu "čuvara pravde" (žandara).

Adrenalin i bes.

Zbunjen i zabrinut za bližnje oko mene.

Kao da sam u klopci. Čekala sam kad će nas naći u toj zgradi i ubiti od batina.

Osećao sam najgoru anksioznost i strah mog života, sve je bilo u haosu. Stomak me je boleo više nego što su me pekle oči od suzavca.

Od nemoći, besa zbog zlostavljanja naših studenata i svih nas ostalih, do potrebe da se nešto uradi, korisno i važno. Ne strah, nije bilo mesta za strah, ali uznemirenost i bojazan da neću uspeti da zaštitim studente.

Bes, revoltiranost.

Strah, nemogućnost disanja, panika.

Najkritičniji momenat je bio kada smo ostali opkoljeni između dva kordona, a jedan se u punom trku kretao ka nama. Strah, bes, bespomoćnost, ali na kraju inat i želja za pobedom.

Uglavnom sam osećao bes zbog prekomerne represije.

Bes i bespomoćnost. Pogušiše nas u stanovima.

Samo strah da li ću stići do tog zida i koliko će trajati to pečenje i, naravno, šta će policija uraditi.

Nije bilo mesta za paniku. Osećala sam se iznenađujuće smireno.

Osećala sam se besno ali i bespomoćno.

Bes, strah, uznemirenost.

Žena sam pred penzijom, bili smo na raskrsnici kod Makijata, opkoljeni. Bilo mi je strašno što sam sa bolesnim kukom bežala između zgrada prema Radničkoj ulici, gde su nasumično udarali koga dohvate. Osećala sam strah i bes. Želela sam da stanem i pitam ih šta to rade, ali sam se bojala. Danima sam plakala, osećala se depresivno, poniženo i očajno sto sam u svom gradu tako nešto doživela.

Meni je bilo najgore kada sam napokon skupila hrabrosti da izađem sa PMF-a u maloj grupi ljudi i kad su onda krenuli da nas jure po kampusu. Nenormalna količina adrenalina i straha koju sam tada osetila, potpuna bespomoćnost, bes i poniženje.

Da pomalo panično. Ljudi su oko mene paničili, zbunjeno. Šta sad ovi hoće? Neočekivana količina policije, priča se do 600.

Gađenje, strah i neverica da se to dešava u mojoj drugoj kuci. Nemoć jer ne znam kako da pomognem studentima, da ih zastitim, a pravim se da sam hrabra kako bi ih umirila. Neizvesnost da li će upasti u zgradu, jer kroz prozor, kroz dimnu zavesu u kampusu gledamo batinaše i policiju kao eskadrile zla.

Osetila sam ogroman bes, prvi put u životu sam imala želju za osvetom i da nečim udarim policajce, da ih povredim. U isto vreme sam se osećala bespomoćno jer se ispred mene nalazila sila koja hoće da me povredi, ubije! Tresla sam se od straha, brinula sam za svoje za koje nisam znala gde su, da li su pobegli na sigurno. Evo i sada kad se podsećam tog momenta, ponovo mi kreću suze, plačem. Nikad nisam osetila takvo zlo od strane policije, odsustvo ljudskosti, želju da nas povrede...

Strah i bespomoćnost.

Bila sam uplašena, bespomoćna i očekivala sam da počnu da nas fizički napadaju. Najstrašnije je bilo kada su nasilno upali u Rektorat. Osećala sam bespomoćne studente i gradjane jako bliske sebi. Svi su slušali naredbe i bili su jako miroljubivi. Nasuprot nama i protiv nas, uprkos tome što smo bili nevini i miroljubivi, bili su policajci sa ljudima koji su mi ličili na kriminalce, nabildovane i sakrivenih lica.

Bes.

Strah ali i bes, osećaj bespomoćnosti, nepravde.

Htela bih da podelim koliko je loše taj događaj uticao na mene psihički, s obzirom na to da sam osoba koja ne voli i beži od svakog vida nasilja. Samim time sam i planirala da ukoliko se dogodi neki haos ću otići kući. Ali je situacija bila takva da nije bilo mogućnosti, jer su nas saterali suzavcima na kej i onda opkolili i jurili. U tim momentima ja sam plakala i vrištala jer sam bila jako uspaničena i jer nikad nisam tako nešto u životu doživela. Osećala sam se kao da sam u ratu. Takođe, na svaki zvuk eksplozije ta panika bi se još više pogoršala. Imali smo sreće pa nas je drugar video, mene i drugaricu i povukao sa sobom da se sakrijemo na Bećarac. Inače ne znam kako bi se završilo. Krili smo se kao u horor filmovima u mraku i ćutali da nas slučajno ne bi pronašli jer smo videli da je par žandara krenulo takodje dole.

Zbunjenost, haotičnost kao u ratnoj zoni.

Bespomoćnost i bes.

Strah, kornjače opkoljavaju sa svih strana, jure, ne gledaju koga tuku. Kreneš desno, nadiru, pravi, nadiru, levo... prođeš malo, i odatle nadiru. Neizvesnost - hoću biti uhapšena (što sam stajala na javnoj površini mirno, tražeći da se fakultet oslobodi), ili ću biti pretučena, i sa kakvim posledicama sa svojih 55 godina.

Otpor, revolt i strah za bližnje.

Bespomoćnost i zbunjenost.

Sve navedeno + vrtoglavica, gušenje i jake opekotine.

U tim trenucima sam pre svega osećao bes zbog činjenice da su nas napali uniformisane osobe, vijali nas po kampusu kao najgore kriminalce a mi smo pri tome bili obični ne naoruzani, ne nasilni, mirni građani sa učesćem preko 50% žena i starijih osoba.

Osećao sam bes jer je tolikom silom udareno na nenaoružan i miran narod. Osetio sam sramotu i stid zbog toga kako smo društvo ostavili našoj deci, jer sam se već jednom borio protiv diktature u Srbiji, a sada ponovo — diktatura još gora.

Strah, bes, panika.

Zbunjeno i bespomoćno. U nekim trenucima prilično besno.

Okupili smo se to veče ispred Filozofskog fakulteta i Rektorata; Filozofski ili Pravni fakultet (nisam sigurna) bio je unutra napunjen žandarmerijom koja je stajala u staklenom delu fakulteta, poređana kao lutke u izlogu — bilo je jezivo za videti. Drugarica je pratila TV prenos i dok je kod nas bilo sve mirno, rekla mi je da se žandarmerija zaleće i ide i sa oklopnim vozilima. Tada nas je uhvatila panika — na koju stranu izaći da ih ne sretnemo, jer iz prethodnih iskustava i svega što sam do sada videla na ulicama, znam da ne biraju koga će da tuku. Zatekli smo ih kako izlaze iz oklopnih vozila. Mi smo u tom momentu već prošli tu raskrsnicu dok su se oni „iskrcavali“ i pošli u pravcu suprotnom od našeg (gde smo mi bili pre dve minuta), odnosno gde su bili okupljeni ratni veterani sa Dijanom Hrkom, koje su oni kasnije napali, ali taj momenat nismo videli jer smo već bili udaljeni. Opšte ludilo, bezakonje, strah od organa koji bi trebali da nas štite, a ne da ih se bojimo, i to iako nismo apsolutno ništa loše učinili.

Uznemirenost i bes zbog prekomerne uptrebe sile na mirnim demonstrantima.

Sa 64 godine i nekim ranijim iskustvima straha nije bilo. Bes zbog bespomoćnosti, odnosno uzdržanosti da im vratimo-odgovorimo adekvatno na nasilje, da ne bismo kompromitovali studentski nenasilni pokret.

Strah na granici s panikom, bes, ali pre svega nemoć.

Strah od policije, bespomoćnost, nagon za bežanjem. Pogotovo od Promenade kad su transportna vozila krenula, kako je delovalo, punim gasom na grupu građana koji su se povlačili ka Merkatoru i Limanskoj pijaci. Imao sam strah da ću ako budem spor u bežanju dobiti batine ni kriv ni dužan, samo zato što im je najlakše da ne uhvate.

Sve od navedenog.

Bes.

Najviše bes. Jak osećaj besa prema uniformi, prema državnom vrhu. Šta god da je bio povod, onakva reakcija je bila daleko od bilo čega humanog. Bes i zato što sam znao, čim je krenula silovita akcija da je sve očigledno dobro pripremljeno, a kako su se pojavili snimci ljudi koji leže u redu, da je i organizovano tako da bude medijski bum po tabloidima. Strah sam osetio u polasku kući. Nije svejedno šunjati se sam po ulicama uz sva hapšenja i prebijanja koja su se dešavala u satima iza.

Bes je generalno nadjačao sve ostalo.

Bes.

Sve od nabrojanog.

Bio sam besan zato što su me gađali topovskim udarima i CN gasom.

Bes.

Osećala sam se kao komarac koga tamane hemijom. Kao insekt koga neko želi potamaniti. Bes, bes i bes. Užasan bes koji me je prestravio. Psovala sam kao nikada u životu.

Strah i bes.

Бес.

Briga za drugare, bes.

Strah, bespomoćnost, bes su blage reči koje su vladale mojim umom i srcem.

Pomešanih osećanja, delom strah, delom bunt i bes, želja da uzvratim policiji.

Bes. Bespomoćnost.

Minimalna doza straha i velika doza besa i ogorčenosti zbog činjenice da me "policija" vija kao najvećeg kriminalca kroz grad u kom sam rodjena i u kom zivim 39 godina. Činjenica da nemam nikakav dosije, kaznu, prekršaj. Činjenica da volim svoj grad, svoju državu i da se borim za bolje sutra svih nas a da sam tretirana kao problem i najveći neprijatelj, neko koga treba po svaku cenu istrebiti. Činjenica da bi me izlomili da su me stigli iako ništa nikome i ničemu nisam učinila. Sve to frustrira do granice izdržljivosti.

Bespomoćnost koju je zamenio bes, koji ne prolazi.

Od kad su građani pozvani na Kampus nakon govora, atmosfera je bila napeta. Išli smo okolo ka FF iza Rektorata. Tu su bili panduri u civilu (pretpostavljam da su to oni, jer su bas štrčali svojim outfitom), i osećali strah jer smo slutili da neće izaći na dobro. Stajali smo kod rampe između pmf-a i ff i sve vreme se čekalo kad će eskalirati. Taj osećaj - da si tu i ne znaš šta sledi, a znaš da nije dobro šta god da sledi - je izazvao osećaj straha i panike. Znaš da treba da budeš tu i ostaješ dokle možeš, ali ujedno, impulsivno, želiš da pobegneš od opasnosti.

Strah i bespomoćnost! Neopisiv bes prema ljudima koji su sedeli u kafićima i gledali Đokovića.

Sin mi je sa dve drugarice ušao na Rektorat jer je mislio da će tamo biti najbezbedniji. Ja sam krenula prema Spensu gde nam je bio parkiran auto. Prolazila sam pored kordona koji je išao prema Rektoratu gde su policajci građanima dobacivali da će nam polomiti kičme i lobanje i da će nas cele izlomiti. Bilo je užasno, upali su sa punom ratnom opremom među običan miran narod.

Bes, zabrinutost (odvojen od grupe ljudi sa kojima sam pošao na protest), bespomoćnost (pripadnici policije nam nisu dozvoljavali da napustimo Rektorat).

Zbunjenost je bila najviše prisutna. Čuli su se pucnji sa svih strana, imao sam osećaj kao da je počeo rat, a ne da policija preduzima neke mere.

Veoma uznemireno, zbunjeno i panično.

Jako, jako besno i bespomoćno.

Kada je policija provalila u Rektorat bila sam vrlo besna, skoro razjarena ali i nervozna i uplašena. Kontrolisali smo se svi.

Strah i bes!

Bila sam potpuno zbunjena i jako sam se bojala. Nismo imali gde da pobegnemo jer je na Keju bila policija a pored Rektorata i sa druge strane prema Dunavu je sve bilo puno suzavca.

U prvom trenutku bila je prisutna neverica, jer nije bilo potrebe za tolikim brojem policajaca, budući da je skup bio miran. U trenutku kada je policija jurnula u prostor između zgrade Rektorata (gde sam se nalazila) i zgrade Pravnog i Filozofskog osetila sam u prvom trenutku bes, a uskoro i strah jer je bilo jasno da će akcija biti nemilosrdna. Povukli smo se na plato Rektorata odakle smo skakali ka parkiću. Jedan deo okupljenih se povukao ka keju, a mi smo izbili na raskrsnicu Bulevara cara Lazara, Stevana Musica i dr Z. Đinđića. Tu nas je, u narednim minutima takođe razjurio jedan kordon.

Strah, bespomoćnost, oduzetost, očaj.

Osećao sam se bespomoćno jer smo bili napadnuti od strane malobrojne ali organizovane i dobro opremljene grupe. Iako smo imali brojčanu prednost, bili smo goloruki i bez vođstva.

Ravnodušnost.

Strah zato što nas policija napada. Bes i zbunjenost jer nismo ništa uradili da bi smo bili izloženi nekim napadima. Gde je pravičnost u redovima policije?

Bila sam besna i uplašena za ljude oko sebe.

Osećala sam bes najviše, jer je jako teško bilo paziti na masu ljudi. Osećala sam i strah kad sam čula da su moje kolege u Rektoratu bili taoci, i kad su mi dobre prijatelje uhapsili.

Strah prvenstveno za sina, bespomoćnost jer smo se osećali zarobljeno na keju, zatim prolazak pored đačkog igrališta, pa kroz kampus pored domova i na kraju na Bulevaru Cara Lazara osećaj je bio kao da se to nama ne događa, nego kao da smo u nekoj nasilnoj igrici u kojoj bežimo da nas ne ubiju. Moj mozak nije mogao da prihvati da je to sve stvarnost. U jednom momentu smo se našli zarobljeni između dva kordona policije i nekako smo pored DIF-a uspeli da se provučemo u neku uličicu. Jeziv osećaj!

Bes. Zbog nemoći pred činjenicom da policija otvoreno štiti pripadnike stranke i batinaše.

Strah, drhtanje, panika, lupanje srca.

Sve nabrojano, jer je to bio miran protest do nekog trenutka, kada su iz meni nepoznatog razloga počeli bacati suzavac, topovske udare i paliti baklje ljudi koje zbog velike gužve nisam ni videla.

Bio sam u strahu da će me posle obaranja policajca na asfalt isti udariti pendrekom ali nije. Generalno je bio strah zbog nasilja koje je policija sprovela nad građanima te večeri.

U trenutku kada je policija krenula ka nama, odjednom su se svi ljudi razbežali, a ja i drugarica, pošto smo bile blizu ulaza Filozofskog fakulteta i u masi ljudi, nismo odmah shvatile o čemu se radi. U momentu se ona od straha ukočila, a ja sam osećala takav strah kakav nikad u životu nisam osećala. Samo vidite policajca koji je na metar od vas sa pendrekom i molite se da preživite. Nikad u životu nismo osetile takav strah kao tada. Posle toga smo uspele nekako da pobegnemo, ali je policija okružila ceo kampus i nismo znale da li ćemo uopšte moći da izađemo. U tom momentu ja sam doživela napad panike i samo sam čučnula dole, nisam znala šta da radim — zujanje u ušima, panika u glavi, osećaj koji nikad ranije nisam doživela. Sreća pa nisam bila sama, jer inače ne znam kako bih došla kući.

Prvo smo bili u šoku; kada smo ugledali naoružane ljude obučene u uniforme srpske policije kako trče prema nama, dok stojimo nedaleko od autobuske stanice, uz neljudske krike, ja sam se uplašila i htela da idemo, suprug je bio besan i govorio da ne želi da se sklanja, da imamo pravo da stojimo na ulici; plašila sam se i za sebe i za njega i za ostale starije ljude koji su bili tu; shvatila sam da mi za njih nismo ljudska bića i da šta god nam urade, neće odgovarati, a išli su sa željom da nas ubiju, ponište; bes i bespomoćnost, potom tuga i depresija; dodatni strah je bio kada sam to veče dobila poruku od prijateljice da je zarobljena u Rektoratu, tada mi se totalno slošilo — mučnina i povraćanje, da li od straha, stresa ili suzavca više ni sama ne znam; sutradan sam mrzela ovaj grad iz dubine duše i i dalje se tako osećam.

Беспомоћно, бесно, уплашено.

Bes i nemoć.

Bes i zbunjenost.

Imala sam osećaj straha jer je ẓ̌andarmerija trčala prema nama. Brinula sam za sina, studenta koji je takođe bio negde u okolini kampusa. Osetila sam bes.

Uplašen za bezbednost i zdravlje mojih najbližih. Kipteo od besa prema odgovornom(ima) za neopravdan intenzitet reakcije uniformisanih lica.

Osećala sam se zbunjeno i zabrinuto za bezbednost svojih prijatelja kada je ispaljena prva patrona suzavca. U haosu povlačenja u zgradu PMF-a osećala sam se dezorijentisano i preplašeno. Za vreme zadržavanja na fakultetu osećala sam se bespomoćno, i prestravljeno u momentu kada sam čula da su jedinice upale u zgradu Rektorata, kao i da je viđeno 20 vozila punih batinaša u gradu.

Bespomoćno i blago uplašeno ali možda najviše nadrealno - kao u isceniranom filmu dok iza dva bloka ljudi sede normalno po kafanama. U tom trenutku osećaj besa.

Osećala sam neverovatan strah od Žandarmerije, a u amfiteatru FTN-a sam se plašila da će upasti na fakultet, jer smo imali informaciju o dešavanjima u Rektoratu.

Bes i bespomoćnost.

Osećao sam se uznemireno, imao sam i blagi strah, šta će još da urade. Plašio sam se i za ostale ljude i studente koji bili jos bliže lokaciji gde se desio incident. Takođe sam se osećao bespomoćno što ne mogu da im pomognem, a osećao sam i bes zbig svega toga.

Samo bes i bespomoćnost.

Bes.

Zbunjenost, bes, bespomoćnost i izgubljenost, strah jer se policijski službenici ponašanju nasilno i prema starijim osobama.

Prvi mi je instinkt bio da se što pre sklonim i da osobe koje su bile sa mnom odvučem dalje da se ne bi i njima isto desilo.

Strah, zbunjenost.

Omalovažanje ličnosti i poniženost, jer nas je policija tretirala kao objekte, primoravajuci nas da skačemo sa terase na rektoratu. Bespomocnost, bes protiv sistema i selektivno pravde, te dopuštenost upotrebe prekomerne sile od strane policije na očigled svih.

Zbunjeno, bespomoćno, kao da snimamo nekakav film, kao da to nije stvarnost! Opšte nerealna slika za dosadašnje proteste na kojima sam bila. Pogotovo kada su kod Promenade došli sa onim vozilima, nakačeni na njih. Ja to nisam još u životu videla!I Nisam očekivala zaista tako nešto!

Kada je kordon policije krenuo na učesnike protesta i ispalio suzavac, lavina ljudi je potrčala ka parku. Jedan čovek se naslonio na drvo i rekao "ne mogu dalje". Pružile smo mu ruku i rekle da ćemo ga voditi mi, da se osloni na nas, ali on je samo ponavljao da ne vidi i da ne može dalje. Policija se približavala i morali smo da ga ostavimo. Često mislim na njega i nadam se da je dobro. Taj prizor ljudi koji leže na zemlji i čuče u nadi da će izbeći suzavac, u potpunom mraku, ostaće mi urezan u sećanje zauvek. Volonteri prve pomoći koji trče i viču "ima li povređenih" i "kome treba fiziološki" na šta se čuju vapaji za pomoć bili su poput neke scene u ratnom filmu. Jedna potpuno nadrealna situacija koja se odvija pred našim očima, a mi nemoćni da bilo kome pomognemo. Tek nakon dolaska kući shvatila sam da sam bila u žarištu i, gledajući snimke, bila sam svesna da sam se za dlaku izvukla bez povreda. U jednom momentu mogla sam da čujem pendrek i udarac iza sebe. Nisam se okrenula da vidim koga je udario, jer sam se bojala da pogledam tog čoveka koji pendrekom udara nenaoružane ljude.

Osećala sam prvenstveno strah za sebe i za kolege, a pored toga sam se osećala kao zarobljenik jer sam tri sata provela na fakultetu koji je bio pun suzavca i jer nisam mogla bezbedno da odem kući. A naravno uvek je i prisutan osećaj besa zbog nepravde koju trpimo godinama od strane policije.

Izuzetno neprijatno, u neverici da žandarmeriju to što neko koristi kolica ne sprečava da krene u napad, u neku ruku i zbunjena time, možda u blagom šoku nekoliko trenutaka, ali sve vreme pribrana. Besna zbog svega što rade. Besna što znam da je zbog toga što koristim kolica u tom trenutku pametnije da odem, odnosno, da se izvučem dok još mogu, i zbog sebe i zbog ljudi oko mene, a strašno želim da ostanem s ljudima, da se borim, suprotstavim, ne dam da rade ono što nije ni ispravno ni normalno. Svesna da je strašno opasno, ali ne i uplašena.

Još uvek osećam kako mi se telo trese iznutra. Dana 05.09. nisam samo bila na skupu – bila sam u paklu koji se otvorio pred mojim očima. Dok sam stajala mirno, dostojanstveno, bez reči, iznenada je nastupio zvuk signalne rakete i trenutak u kome je ceo svet pukao. Crni zid policije u oklopu krenuo je na nas kao oluja bez lica i bez milosti. Tukli su sve pred sobom – žene, muškarce, decu, trudnice – kao da ispred njih nije bilo ljudi. Udarci, topovske eksplozije, suzavac koji para grlo, oči koje gore, koža koja peče… ali ono što najviše boli nije udarac, već pogled u kojem nema ni trunke saosećanja. Gušila sam se u dimu i panici, zarobljena u gomili tela koja su vrištala i molila za pomoć. Udarac u leđa, miris suzavca, vrisak pored mene – svaki zvuk i pokret urezao se u moje misli kao živi nož. U tom trenutku nisam znala da li ću ikada ponovo udahnuti vazduh, da li ću izaći živa, da li ću ikada više videti svet kao pre. Dani posle tog užasa nisu doneli olakšanje. Noći su mi postale duge i teške, oči se same pune suzama, srce lupa kao da svaki šum znači novi napad. San se pretvorio u niz slika: bljesak signalne rakete, kordon bez lica, krikovi koji se ne gase. Miris suzavca mi se vraća niotkuda – u sobi, na ulici, u vazduhu koji bi trebalo da bude čist. Čini mi se da mi telo pamti svaki udarac i svaki korak bega, kao da se borba još uvek vodi negde ispod kože. Strah je postao senka koja me prati. Hodam ulicom i svaka sirena, svaki nagli zvuk, svaka osoba u uniformi vraća me u onaj trenutak. Osmeh mi se zaglavi u grlu, a u grudima ostaje samo stezanje, isto ono koje sam osećala dok sam pokušavala da udahnem u oblaku suzavca. Više ne mogu da razdvojim prošlost od sadašnjosti – sve se spaja u jedan beskrajni krik. Osećam se slomljeno, ranjeno, kao da su mi te večeri oteli deo duše. Strah je postao svakodnevica, a sigurnost reč koju više ne razumem.

Izigranost kao i kod onog isceniranog napada na Gradsku kuću gde je cilj bio da se optuži normalan narod. Niko od vinovnika nije procesuiran ni tada ni posle incidenata 05.09.2025.

Bes. Posle govornika sa bine je usledio poziv na šetnju do Filozofskog. Kolona je sa Bul.Cara Lazara skrenula udesno a onda su borbena vozila, Hameri i još nešto, jurnula Bulevarom za kolonom kroz masu naroda. Na vozilima nagurani policajci, žandarmi, pod punom opremom, i još sa stranica tih vozila vise načičkani policajci i žandarmi. I urlaju, vrište, nisam razumela šta, urlici su bili divljački, jednom rukom su se držali za ograde a drugom rukom vitlali štitovima. Bili su drogirani, ja drugo objašnjenje nemam za te ludačke krike. Posle toga su usledili topovski udari i suzavac.

Nalazila sam se svega par metara iza čika Nikole kad je policija krenula da trči ka narodu, svi su se razbežali i on je ostao sam da stoji. Momenta kad su ga gurnuli i kad se čulo kako je puknuo glavom o ivičnjak a nakon toga ostao da leži nepomičan a da pritom nisu dozvoljavali narodu da mu priđe i pomogne osetila sam očaj. Mislila sam da je podlegao povredama. Počela sam da urlam i plačem… Dok se nije javio sledećeg dana preko društvenih mreža da je u redu i dok nismo saznali da je živ bila sam ekstremno uznemirena i zabrinuta. Pored toga policija je pokušavala na bulevaru oslobođenja da nas opkoli, osetio se njihov bes i da su došli sa namerom da tuku i hapse. U momentima kad smo bežali od njih (čak su nas jurili po sporednim ulicicama) osetila sam da mi se oduzimaju noge, osećala sam se prvi put na protestima izložena takvoj opasnosti, a bila sam zabrinuta i za drugarice jer nismo uspevale da ostanemo zajedno. Stigla sam kući oko ponoći a zaspala sam u 4 ujutru dok se nisam smirila. Tek tad sam shvatila da smo više puta bili čak i životno ugroženi.

Bespomoćnost i poniženje.

Strah, ali pre svega osećala se težina u vazduhu i stalni nelagodan osećaj, neka negativna energija još pre nego što je sve krenulo da ide pogrešnim putem.

Bila sam uplašena, zatvorena na PMF-u, a suzavac je ulazio unutra. Mene i druge je obuzela panika, ali smo jedni druge smirivali.

Čim su počele petarde da se ispaljuju povlačili smo se ka početku Kampusa. Izbegli smo direktan okršaj sa policijom jer smo bili na klupama iza Filozofskog fakulteta. Međutim, nama bitni ljudi su ostali zadržani na PMF- u, sklonili se od suzavca i pendrečenja, pa nismo hteli da se vraćamo kući bez njih. Pokušavali smo iz raznih pravaca da priđemo PMF- ali bezuspešno. Svugde je bio suzavac, ogromne količine, i policajci koji ne biraju način za napad. Seli smo van Kampusa na neke klupe, čekajući da se situacija smiri. Međutim, racija, legitimisanje, zastrašivanje je počelo i van Kampusa. Liman 1,2,3,4. Svugde je bila policija pod punom opremom i opremljenim vozilima, legitimisali i privodili. Kad smo pomislili da smo im sumnjivi, opet smo krenuli prema PMF- u, ali preko Keja. I tamo se desilo. Samo je neko rekao : Beeežii, policijaaa. Oko 50 policajaca, pod punom opremom je unezvereno tračalo prema nama. Kad nekog stignu, tuku i ne gledaju gde. Napominjem da na Keju nije niko bio od demonstranata sa maskom, palicom ili sl. Sve obični građani. Mislila sam da policija hoće da nas zastraši da se razbežimo. Međutim, bočno, iz pravca igrališta trčala je druga grupa, oko 50 policajaca, htela da nam preseče put. Počeli smo da bežimo koliko nas noge nose. Bilo je jezivo. Presekli su našu kolonu, uhvatili nas u zamku. Ja sam bila u drugoj grupi koja je uspela da pobegne, jedva. Dobila sam blagi napad astme. Jedna grupa građana je ostala zarobljena. Kad smo videli da smo uspeli pobeći, seli smo u obližnji kafić, praveći se da gledamo meč Đokovića, pokušavajući da dođemo sebi. Tada vidimo da za susednim stolom sedi mladić iz Beograda koji ima rasečenu glavu od pendreka. Za drugim stolom čovek sa razbijenim nosom. Devojke oko nas uplašene, jedva su pobegle od pendreka u obližnji šumarak. Izuzetno loše iskustvo. Kada sam došla kući, uopšte se nisam osećala kao kod kuće, već kao nepoželjan gost, uljez, u svojoj državi.

Bes.

Sve nabrojano strah, očaj, bespomoćnost, bes....

Бес због немоћи да се супротставим бруталној репресији!

stres, dezorijentacija, panika (gde je sin, da li je živ), plač, strah, uskost.

Tuga,tihi bes zbog nemogućnosti odbrane dece a i samog sebe,od hordi stranačke policije.

Kao što sam već naveo, naravno da sam imao osećaj i straha, besa, bespomoćnosti... Lično, nisam nikad pre doživeo ništa slično i, iskreno govoreći, osećanja su u takvoj situaciji pomešana. Bes zbog nemoći i postupaka policije. Strah, jer ne znam šta je sledeće što će da urade...

Nakon protesta, kad je sve prošlo i vratila se u stan, isplakala sam se, kao da je sve umrlo u meni.

Nepravda i bes.

Najveći strah je bio kod rektorata, jer nema prolaza, skakali smo sa ograde u "šumicu" gde nas je sa leđa potiskivao još jedan kordon. Svi koji smo tu bili, već smo dovoljno bili onesposobljeni suzavcem, ali, oni su neprestano bacali još. Osećanja su se smenjivala na sledeći način: strah, bes, strah, bes, a kasnije: tuga, bes, tuga, bes...

Strah, napad panike.

Bes zato što su nam došli iza leđa i bez razloga nas napali, strah baš malo, više adrenalin.

Bespomoćno jer su bili nasilni.

Oko 21:20 - 30 sam bila u ulici Dr Zorana Đinđića, kod Veterinarske klinike, od raskrsnice prema Filozofsko f. oko 100-200m. Odjednom su počele da dolaze organizovane mase ljudi koje su bile obučene u policijske uniforme. Bili su nakačeni na neka vozila, ličilo je na kamione, ali su imali platforme na kojim su ti monstrumi stajali. Stizali su i nekim ogromnim oklopnim vozilima. Dolazili su takođe i peške i vikali na nas i terali nas i gurali, govoreći da se sklanjamo. Izgledali su jezivo jer su bili opremnjeni u crnoj oklop potpunoj opremi i mahali pendrecima. Dolazili su sa svih strana iz smera Promenade, Radničke ulice, sa Keja, jezivo, strašno i traumatično je izgledalo, da sam u nekom momentu stala i nisam od straha mogla da se pomerim, nisam znala gde da idem. Ne znam zašto su nas terali kad smo mirno stajali u tom delu, potpuno goloruki, u papučama i šorcu...

Bes i bespomoćnost.

Bes, nemoć.

У тренутку када сам се нашла између два кордона полиције уплашила сам се први пут те вечери. Деловала сам инстинктивно и појурила са масом људи. Током боравка у згради факултета нисам се бојала, више сам се бринула за моје студенте и колеге који су остали напољу, а бринула сам се и ако нам полиција дође на врата, да не приведе студенте. Касније сам осећала и неверицу шта се све издешавало, бес и гнев према полицији који ме и даље не напуштају.

Dok su me udarali, osetio sam veliki bol, a najviše me bolela nepravda što me tuku organi reda, a ništa nisam učinio. Dok su me udarali, bacio sam se niz kej i pobegao u šumu do Dunava.

Pribrano i spremno da pomognem građanima da se sklone u PMF.

Definitivno strah, bes, i panika u momentu kada nas je žandarmerija opkolila sa obe strane keja i napala, gde sam morao da bežim glavom bez obzira preko ograde stadiona indeksa jer sam video da su udarali pendrecima koga su god stigli u tom delu gde su ljudi bežali niz stepenice.

Bespomoćnost i stanje opšteg užasa — da neko na takav način tretira ljude; bes takođe, veoma veliku količinu besa.

Bes.

Strah i bespomoćnost kad je policija upala.

Strah, bes, zabrinutost.

Neizvesnost, strah da će upasti batinaši ili policija na fakultet i da će nas pretući, klaustrofobično iskustvo, napolju grotlo pakla a u zgradi anksioznost, nemoć.

Bes jer nas je vidno mnogo više nego policijskih snaga, ali džaba kada oni imaju plan i sateraju nas kao krdo ovaca u pravcu koji njima odvovara i tako u krug.

Bes zato sto policija napada nas umesto da hapsi kriminalce.

Strah, bes, bespomoćnost.

Strah, bespomoćnost.

Osećaj je bio PRKOS I DOSTOJANSTVO ! Bez straha. Glavni utisak: To nije bila policija niti su se ponašali kao policijske snage.Ovi uniformisani likovi su bili spremni da nas ubiju to veče (da ne kažem da nas satru) sve imam dokumentovano na video snimcima na telefonu.

Osećala sam blagi strah dok smo bili ispred Filozofskog, i kada je bačena crvena signalna raketa znala sam da će nešto da se desi. Na fakultetu sam osećala blagu uznemirenost od nepoznatog, ali sve je bilo pod kontrolom. Sutradan sam osećala bes. Ja sam još odlučnija nakon svega da treba istrajati u svemu.

Stah, bes i bespomocnost.

U tom trenutku sam osetila bes, bespomoćnost, prezir.

Nemam strah već bes sa mojih skoro 60godina to nisam doživeo. Takvu brutalnost nikada nisam video.

Bes sam osetila, više straha nemam.

Strah i bezizlazna situacija.

Spreman na sve. Nisam pobegao kao ostali muškarci sa parkinga FF.

U trenutku kada su hemikalije imale najizraženije dejstvo bio sam uplašen. Vid mi je bio zamagljen, a u sećanju sam imao policajce i njihovu blizinu. Od drveća i ostalih ljudi nisam mogao da razaznam ko je ko. Nakon polivanja vodom, vid se popravio. Osetio sam da to nije "isti" suzavac (miris i ukus) koji je korišćen na nekim ranijim protestima. Usledio je bes.

Bespomoćnost i neverica i bes, ali i ponos prema studentima.

Bila sam blago uplašena, mnogo više ljuta i besna.

Ozbiljan strah i zbunjenost — u jednom momentu sve je delovalo kao ratna zona, nije mi bilo jasno čemu onolika brutalnost i zaletanje kamionima kroz masu; jedna ozbiljna situacija desila se kod Promenade, kada nam policijski kordon nije dozvoljavao da prođemo do Limana (gde smo se parkirali, hteli smo kući), onda su nas potiskivali Bulevarom do EPS-a, gde je opet projurilo vozilo žandarmerije kroz masu i stalo na Bulevaru nekih 100 metara ispred nas, našli smo se u situaciji da nas žandarmerija potiskuje prema drugoj grupi žandarmerije koja je izletela iz vozila i krenula da nasumično juri građane oko nas, bilo je vrlo, vrlo napeto u tom momentu i trenutak kad sam se ozbiljno uplašio hoću li te večeri uopšte stići kući, a potpuno bez ikakve potrebe, grupa ljudi koja se tu našla bila je vrlo pitoma i mirna; čak smo i razgovarali sa nekim inspektorom i ekipom KTV televizije, atmosfera je bila prijateljska; takođe, 15 minuta pre te akcije videli smo jednu G-klasu parkiranu, kao i neki Mercedes parkiran kod Promenade (na sred ulice), u Mercedesu je sedeo Branko Babić, delovalo je kao da je hteo da se malo „igra“ i zabavi sebe tako što će gledati predstavu iz prvog reda, u glavnoj ulozi 200 žandarmeraca koji jure 200 građana kao zečeve po ulici i nasumično ih prebijaju.

Strah-da. Zbunjenost-da, ali samo delimično, jer na momente sam bila vrlo prisebna (brzo povlačenje, ispiranje lica vodom i fiziološkim). Bespomoćnost i bezizlaznost situacije (ovako se često i danas osećam :( ). Bes-ne, više neverica, da li je ovo moguće ali odmah zatim ta prisebnost: da, moguće je, zašto još uvek veruješ, čemu se još uvek nadaš.

Zbunjenost zbog brzine i brutalnosti dešavanja, a kad je taj prvi nalet prošao, uglavnom strah za sve ljude za koje sam pretpostavljala da su bili tu, a koje nisam uspela da kontaktiram odmah.

Бес.

Nisam sigurna da mogu tačno da opišem kako sam se osećala u tom trenutku, s obzirom da je situacija delovala nadrealno ali strah je sigurno bio prisutan.

Uglavnom sam bio besan na sve sto se dogadja i na ponašanje policije. A bio sam uplašen za sina koji se nalazio u Rektoratu.

Najkritičniji trenutak za mene je bio kad se kordon pojavio odjednom i krenuo da nas potiskuje. Policija mi je bila tik iza leđa. Ispred mene je bio ostatak mase, tako da nisam mogla nikog da preteknem kako bi se udaljila od kordona. Od adrenalina nisam osećala ništa, možda malo strah, te sam mahinalno podigla ruke u vis dok sam trčala da me policija ne bi udarila. Strah sam takođe osećala dok je policija bacala suzavac. Te patrone sa suzavcem padaju od gore i samo čuješ nekog iz mase kako viče: "Pazi suzavac!" ali ne vidiš odakle dolazi jer si okrenut leđima i nadaš se da ti neće pasti na glavu. Drugi kritičan trenutak bio je na keju. Kordon je bio sa jedne strane, prema Bulevaru cara Lazara. Zajedno sa masom sam krenula da se povlačim ka štrandu. Onda se odjednom pojavio kordon i u tom smeru, tako da smo bili u "sendviču". Jedini izlaz je bio ka Đačkom - gomila nas je trebalo da se spusti niz stepenice, smeštene između visokih ograda. Opet je i tu radio adrenalin, ali mogu da kažem da sam osećala zbunjenost - nije mi bilo jasno zbog čega nam drugi kordon ne dopušta da odemo sa protesta; strah - da ne padnem na stepenicama i da me masa ne pregazi. Mislim da bes nisam osećala baš u tim situacijama, on se javio posle, kada sam stigla da promislim o tome šta se dešavalo.

Bes i strah.

Zbunjenost i bes.

Strah neizmeran, bes i velika nepravda.

Strah i bes -neizvesnost čekajući decu sa Rektorata.

Osećao sam da ću svakog trenutka biti pretučen od strane policije, da ću se ugušiti od suzavca i nedostatka kiseonika.

Bio sam prisutan u kampusu kod čitaonice Filozofskog Fakulteta, kada je policija sa dva kamiona ušla kroz masu demonstranata. Pre toga sam svedočio prisustvu tzv. kornjača u toj istoj čitaonici gde sam pre 7-8 godina spremao ispite. Bio sam besan kada sam video sve to, ali sam se trudio da ne širim paniku i da smirujem ljude kako ne bi došlo do stampeda.

Bespomoćnost, bes, zbunjenost, panika.

Bes.

Pomešano osećanje besa, bespomoćnosti, zabrinutosti, bukvalno mi se aktivirao nagon za borbom za goli život.

Prvobitno sam bila zbunjena jer nisam očekivala da suzavac bude toliko jak, potom, kad sam shvatila da ni vidim ni mogu da dišem, uplašila sam se jer sam bila sama dok me nepoznati dečko nije za ruku odveo do prve pomoći, a odmah nakon toga bes, jer mi je bilo jasno da je ovo pokušaj trovanja dece i građana, a ne običan suzavac.

Delovanje žandarmerije prema narodu koji je mirno okupljen i prekomerna upotreba sile izaziva veliki bes i ogroman osećaj nepravde pa čak i gadjenje prema takvim osobama.

Umro sam od straha dok sam se probijao kroz bagremar da uteknem batinašima, izgrebao sam se i iscepao sav.

беспомоћност.

Strah, bes, bespomoćnost pred nezadrživim kordonom žandarmerije.

Policijska vozila su jurnula kroz masu ljudi, uključujući i mene, zatim je „policija“ krenula pendrecima na nas; između mene i policije bilo je dvoje ljudi, nastao je stampedo, a pendreci su uveliko tukli; krenuli smo da se udaljavamo u susednu ulicu, ali nas je preseklo još policije sa druge strane, a tačno iza njih kretali su se momci sa crnim kapuljačama na koje policija nije delovala.

Strah, neverovanje šta nam se dešava. Zgroženost ljudima u uniformama koji su se ponašali kao drogirane zveri. Bes, nemoć.

Strah, teskoba, nemoć, nerazumevanje. Zašto nas gone kao stoku od fakulteta sve do Žeželjevog mosta, kamionima i peške. Užas.

Strah da, ali za druge, jer sam kao zdravstveni radnik išla kao potpuno nezavisan (znači, bez ikakve organizacije) volonter prve pomoći. I ogroman bes sve vreme.

Bes.

Bes.

Osećala sam ogromnu količinu besa, nemoć. Strah je bio prisutan u smislu da se ne povredim ili da se neko pored mene ne povredi. Generalno je bilo nestvarno da takve scene mogu da se dese, a da pritom niko nije izazivao nerede, osim naravno njihovih ljudi koji napali policiju ispred Filozofskog fakulteta.

Страх и неспавање данима.

Zbunjenost u prvom momentu. Strah i bes nakon potiskivanja prve grupe ljudi prema Radničkoj i kad smo bili zarobljeni izmedju Bulevara cara Lazara i Radničke.

Bes, strah, bespomoćnost za sve koji smo bili na kampusu.

Inicijalno zbunjenost jer je tzv. policija uletela u masu ljudi i počela da tuče bez ikakvog povoda i upozorenja, zatim strah jer je izgledalo kao da će nas sve polomiti jer nismo imali prostora da se sklonimo zbog gužve, a nakon svega bes koji u blažem obliku osećam i dalje.

Zbunjenost i bes. Zabrinutost.

Kada su me oborili, pad mi je izbio vazduh. Tada mi je samo strah bio dok su me udarali da ne krenu da me dave ili prskaju biber sprejom jer ne mogu da se branim sa slomljenom kosti.

Strah i bes najviše – strah od uniformisanih lica koja su krvnički kretala na nas hemijskim sredstvima, batinama i čime god su stigli, a bes jer je toliko ljudi bilo povređeno, a nismo mogli nikako da ih zaustavimo jer su izgledali kao krvnici spremni možda i da ubiju.

Pa kako opisati osećaj gde vidiš da organi reda koji treba da te zaštite, imaju potrebu da te povrede, bez obzira što ih ne ugrozavaš i ne radiš ništa što bi takvu intervenciju izazvao. Straha više nema, osećaj bespomoćnosti i nepravde je ono što me je ubijalo psihički, kao i bes.

U tom momentu kad je koncentracija suzavca bila najveća ispred FF i kada je kordon jurio građane tu su bili i veterani koji su išli ka kordonu. Bila sam tačno između policije i veterana. Nisam mogla nikuda da prođem i baš sam se uplašila, u tom momentu sam se osećala toliko jadno i mislila sam da ću bukvalno biti zgnječena. Dobila sam napad panike koji je trajao svega par minuta ali posle toga nisam mogla normalno da nastavim protest. Ljudi okolo su vikali i paničili i ja sam samo razmišljala gde bih mogla da pobegnem ako bi policija opet došla. Brat mi je bio zaglavljen na PMF-u što mi je dodatno stvaralo pritisak. Noge su mi se tresle.

Bes.

Strah i bespomoćnost najbolje opisuju situaciju, jer koga da zoveš kad te napada onaj ko treba da te brani?

Neverica, bes nikad jači ali i bespomoćnost. Kao u igrici da sam, kompletno nadrealna scena. Ovo je prvi put da sam bila baš u centru desavanja sve vreme, ali osecala sam se kao da gledam iz 3. perspektive. Bila sam disocirana i samo razmišljala kako je neuporedivo sa snimcima ili kad stojim pozadi negde, kao film da gledam apokaliptični.

Plakala sam kada su ušli u Rektorat, od nemoći, besa i stresa.

Uplašena, bežala sam između Đačkog, u strahu i panici da ne dobijem batine.

Bespomoć, bes.

U prvom momentu strah, zato što mi je ćerka studentkinja bila ispred Filozofskog fakulteta, i dezorijentisanost zbog lokacije — mrak i neravan teren (šumarak kod Rektorata), a kasnije velika bespomoćnost, poniženost i razočaranost koji su se pretvorili u užasan bes.

Strah i bespomoćnost.

Sve to zajedno što ste nabrojali, bespomoćnost najviše, i bes.

Nije bilo straha, nije bilo bespomoćnosti. Osećala sam bes kad sam izašla iz parka i kad su me odvukli na sigurnu lokaciju, pošto nisam mogla da hodam zbog posledice pogotka gumenog metka u stomak. Osećala sam bes i razočaranost jer su samo 200 metara dalje ljudi sedeli u kafićima i nas, slinave, crvene i mokre, gledali kao da dolazimo iz paralelnog univerzuma.

Bila sam u strahu da ne polomim noge jer sam trčala kroz park a ništa nisam videla. Bavim se sportom pa mi je to nekako bilo prvo na pameti. Posle sam se osećala bespomoćnom jer nisam mogla da im vratim istom ili gorom merom!

Za vreme dok je suzavac konstantno bio bacan, mentalno nije bilo toliko loše. Većinski adrenalin pomešan sa najgorim mislima koje se pojavljuju svakih desetak minuta. Za vreme boravka u PMF-u stres hoćemo li biti uhapšeni ili se vrati kući. Manjak informacija i iščekivanje šta će biti i normalno bes.

Strah da ću se onesvestiti.

Očaj, tuga, razočarenje.

Bio sam besan na bespotrebnu silu koju su upotrebili na goloruk narod.

Bes.

Bes. A brigu za moje najbliže i sve ostale okupljene.

Panični napad zbog suzavca i nemogućnosti udisaja.

Bila sam u šoku i neverici da policija tako brutalno ide na mene koja nisam ništa učinila van zakona.

Prvenstveno veliki strah kad smo shvatili dasmo okruženi sa svih strana, da ovo nije običan suzavac, da su spremni za napad kao besni psi na svakoga bez izuzetka, zatim bespomoćnost i ogorčenost uz dozu besa zbog načina kako je sve krenulo i kako se završilo.

ДОК САМ ГЛЕДАО ТРК ПОЛИЦИЈЕ НИСАМ ОСЕЋАО СТРАХ, ЈЕР НИСАМ ОЧЕКИВАО НАПАД НА МЕНЕ КАО ПОСМАТРАЧА, АЛИ САМ ОСЕЋАО БЕСПОМОЋНОСТ, ЈЕР ДА ЈЕ ТОЛИКА МАСА ИМАЛА ВОЂУ, МОГЛА ЈЕ СВУ ТУ ПОЛИЦИЈУ РАЗОРУЖАТИ И ДО ГАЋА СВУЋИ СА ТРИ КОМАНДЕ.

Bes i bespomoćnost. Neki ljudi su sedeli po kafićima, kao da se ništa ne dešava i to mi je najstrašnija slika koja mi je ostala u sećanju.

Strah, panika, pa i zbunjenost.

Zbunjenost. Skup je bio miran i nisam očekivao takvu brutalnost policije.

Najkritičniji trenutak je bio kada sam shvatio da smo opkoljeni i saterani u ćošak (između velikog i malog terena za fudbal). Najpre je postojalo jako iznenađenje jer nisam očekivao da policija može doći sa leđa, iz pravca Štranda. A kada sam shvatio da nemam gde da pobegnem i mešavina straha i očaja koja je kratko trajala jer sam već u narednom trenutku samo razmišljao kako da se izvučem, kuda je najbolje da prođem i kako da me ne uhvate i ne prebiju. Nastala je jurnjava na malom prostoru - krenuo sam prvo prema ogradi, tamo sam shvatio da je to loša ideja jer je ograda previsoka, zatim sam krenuo nazad ka policiji, računajući da mogu da se zaletim i probijem se kroz njih - međutim i to mi je delovalo kao loša ideja jer ih je bilo mnogo i postojala je opasnost da me obore i pendreče, a onda sam se ponovo vratio ka ogradi fudbalskog terena i kao jedinu mogućnost video da se probijem kroz gusto granje duž ograde, što sam i uradio. Sve ovo je kratko trajalo, pa nije postojao strah u klasičnom smislu, već jedan snažni nagon za preživljavanje koji je stavio sve mentalne procese u službu tog zadatka. Više je strah postojao kada sam se provukao na drugu stranu i kada je trebalo da se udaljim iz zone protesta, znajući da su neke ljude hvatali i hapsili na ulicama nakon protesta, pa sam se, krijući se od automobila koji su prolazili, dočepao Bulevara oslobođenja, gde sam se osećao bezbednije.

Strah, bes, nemoć.

Prvo sam osećala zbunjenost, a nakon toga bes zbog svega što nam rade. Imala sam potrebu da se svađam sa pripadnicima žandarmerije.

Najkritičniji momenat je probijanje policije u Rektorat. Osećaj je totalna bespomoćnost, neizvesnost koja proizvodi u vama ogroman strah za svoje bližnje i za sebe. Potom poniženje i bespomoćnost držanja satima kao taoca.

Nije bilo straha niti ičega; bila sam svesna da mi se neće ništa desiti ako ne polude ili ih „isprovociram“.

Zbunjenost i bes.

Bes. Strah. Bespomoćnost. Bes. Strah. Bes. Sreća. Ponos. Odlučnost. Tim redom baš. Prvo Bes kako se kornjače ponašaju šta rade, kako to mogu. Strah kada je vrag odneo šalu i oni postali ekstremno nasilni. Bespomoćnost kada vidiš da su jači sa oklopom i CN gasom, ne možeš ništa. Bes ponovo kad skontaš da su to namerno sve uradili ne da se odbrane već da nas napadnu. Strah od toga da te neko vija, ne pita, udara, hapsi, povređuje. Bes jer love ljude, jer Napadaju po celom gradu, kako to mogu? Sreća kada nađeš utočište, vidiš dobre hrabre ljude, solidarnost. Ponos na studente, saborce, na PMF, na protestante kakvi smo divni. Odlučnost da nema nazad, da nas ne mogu sve i uvek i šta oni hoće, da idemo opet sve do kraja. A kraj je kada studenti kažu da je kraj.

Strah, napad anksioznosti sa osećajem bespomoćnosti. Sve vreme jaka mučnina.

Osećala sam se uplašeno, ali sam bila i ljuta, jer preživljavamo tako nešto iako ništa nismo uradili, a prema nama se ophode kao da smo neki kriminalci, grubo i brutalno.

Strah, zbunjenost.

Hmmm sad već najviše bes.

Bio sam sa suprugom. Osećao sam brigu za nju obzirom na neke zdravstvene probleme koje ima. Imao sam pomešano osećanje besa zbog brutalnosti policijskih službenika koju sam video i osećanja zapitanosti da li to rade iz ubeđenja i da li je to jedini način na koji obezbeđuju egzistenciju svojih porodica.

Od 13.08. sam besna. Tragam za snimcima, tražim batinaše i želim da se svetim. Do tada sam tolerisala i kontrolisala sebe, a sada ne mogu da savladam taj bes. Nikad niko nije digao ruku na mene, i da se to desi, odsekla bih je svakom. Da me tuku, povređuju, prskaju maloumne sledžije, a da ne smem da se branim jer nemam ništa kod sebe — to je činjenica sa kojom se ne mogu pomiriti.

Očekivala sam da policija dejstvuje te večeri kao i u drugim prilikama, ali način na koji su postupali prema ljudima, brutalnost koju sam videla, potiskivanje nas demonstranata do zgrade Banovine i vožnja policijskim vozilima za nama bili su neočekivano iskustvo. Da, na trenutke sam imala osećaj da smo glineni golubovi i strahovala sam da će biti poginulih.

Bespomoćnost, strah, bes..

Bio sam ogorčen na situaciju pogotovo kad su stigla oklopna vozila. Strah i bes u kombinaciji sa bespomoćnosti me je prevladavao.

Neverica, sva dešavanja su bila toliko nerealna da sam ja imala utisak da se nalazim u lošem snu.

Bila sam jako iznenađena što nas vijaju a mi bežimo, kad znam da apsolutno ništa uradili nismo. A onda sam bila jako besna jer sam shvatila da su nam oduzeli grad u kojem sam se rodila i da on više nije naš.

Zbunjenost, bes, bespomoćnost.

Dominatni osećaj je bio bes zbog nemoći da bilo šta promenim te večeri.

Uglavnom sam ljuta. Zabrinuta sam bila za ljude u prvim redovima je sam ja stala sa strane, sve se brzo desilo.

Anksioznost, uznemirenost.

BES! A i strah, naravno, samo budale se ne boje.

Бес, пуно беса...

Veoma besan.

Bespomoćno i uplašeno kada su nas potiskivali i gurali od filozofskog fakulteta ka Bulevaru cara Lazara. Držala sam podignute ruke, dok me je pripadnik policije gurnuo da idem brže što u gužvi nije bilo moguće.

Tokom šetnje iz Kampusa, Kejom pa bul. Mihajla Pupina, policija nas je presrela i počela juriti. Meni je puls skočio na 150 bpm (imam 65 god), uhvatila me je panika,. Srećom, uspeo sam iskontrolisati svoju paniku i ubrzo je puls opao na prihvatljivu meru. Drugi put na protestu, ugao bul Cara Lazara i Stražilovske. Uputili smo se ka Kampusu pored Rektorata, bio je već mrak, gde nas je presrela policija kroz šumicu sa Štranda a druga grupa sa oklopnim vozilom iz pravca bul. Cara Lazara. Tad me je uhvatila panika koju sam ipak iskontrolisao.

Sve navedeno.

Osetila sam bes.

Bes i neverica, da nam se to sve dešava i da nas polcija vija po kamousu kao najgore kriminalce.

Strah i bespomoćnost.

U najkritičnijem trenutku sam osećala bes i bespomoćnost. Bes je naročito eskalirao u periodu kada nismo mogli da se vratimo ka mestu stanovanja na Liman 1, pošto je policija napravila obruč i ljude koji su se vraćali ka Limanu 1 i ka Limanu 2 legitimisali i privodili.. Strah i uznemirenost sam osetila po povratku kući oko 1 ujutro, sa obzirom da sam tek tada videla šta se dešavalo u kampusu ispred ff, rektorata i na pmf-u

Bespomoćnost i strah da ću se ugušiti. Peče a moram disati.

Strah, bespomoćnost i neka vrsta konfuzije.

Kada sam došla kući, nisam mogla da zaspim neko vreme, a kada sam to konačno uspela, budila sam se na svaka dva sata. Svaki šum me je budio s mišlju da policija dolazi po mene. To je trajalo nekoliko dana. Dva dana sam odbijala da izaðem iz kuće, a kada sam to konačno učinila, dva policijska automobila koja su naišla i svaki automobil koji je išao sporije mi je stvarao nelagodu. Užasne migrene sam imala sve do 20. septembra. Pozivi s nepoznatih brojeva su me takoðe plašili. Nisam imala snage za osnovne obaveze jedne osobe koja živi sama. I dalje se ne osećam bezbedno, pogotovo noću.

Moja dnevna rutina dobila je proveravanje točkova na automobilu. Konstantna i duboka analiza prostora u kojem se nalazim ili lica koja su u mom okruženju. Povlačenje iz socijalnih aktivnosti ili izbegavanje socijalizovanja sa osobama koja nisu bila te noći pored mene. Pad imuniteta i prehlada koja je trajala duže nego inače.

Izbegavao sam kampus par dana.

Strah do današnjeg dana.

problemi sa koncentracijom, anksioznost.

Osećala sam se veoma uznemireno, plašljivo, bojala sam se da će mi doći na vrata i uhapsiti, osećala sam se veoma nebezbedno na ulici, kao da policija ima pravo bilo kad i bilo gde da me presretne i uhapsi. Znala sam da živim u fašizmu ali od 5-og septembra strepim na svako zvono na vratima, od policije na ulici i mraka. U ulicu Stevana Musića još nisam.otisla. Kad ću ne znam.

Definitivno me je posle 5. septembra propratio umor, anksioznost i ravnodušnost. Bilo mi je teško da budem prisutan i da izađem iz kuće.

Zabrinutost, problemi sa obavljanjem svakodnevnih aktivnosti, problemi sa koncentracijom.

Užasan osip po licu.

Odmah sutradan sam se vratila na mesto na kom smo napadnuti. Imala sam potrebu da ga doživim tokom sunčanog nedeljnog popodneva. Anksioznost je još tu, a tih dana sam imala potrebu da budem sama, da ćutim i procesuiram. Knedla u grlu, gubitak apetita, bes i osećaj besmisla.

Poteškoće sa spavanjem, mučnine.

Opet ništa strašno, ali migrena ujutru, teško ustajanje iz kreveta zbog neke, ne depresije, ali težine zbog svega što se dogodilo. Ali tog dana, neka možda jača osetljivost, plačljivost...

Poteškoće sa spavanjem, koncentracijom I obavljanjem svakodnevinih aktivnosti. Jedan dan spavam 16h, naredna 3 dana 2h i konstantne flash backove na ženu koja moli za pomoć u oblaku suzavca u kom smo se našli. Često košmare imam bežanja od policije, jer sam taj dan trčala najbrže u svom životu mislim kako nas ne bi zatvorili na keju. Pobegli smo sekund nakon što su zatvorili grupu ljudi i pohapsili ih.

Nakon 5. septembra bila sam sva pogubljena. Dva dana nisam izlazila iz kuće,ćutala sam. Bila sam bez reči i nisam mogla da shvatim šta osećam. Kao da me je tenk pregazio. Bespomoćnost i depresija su se pojavili jer sam bila u situaciji da ne mogu ništa da promenim a pitala sam se i prevrtala situaciju gomilu puta.

Bes, očaj, tuga.

Danima sam bila depresivna, očajna, neprestano u suzama. Gutala sam vesti o protestu, osećala grižu savesti što smo se povukli i ostavili studente da ih uništavaju. I taj grozni osećaj da je moj lepi grad doživeo ovako nešto.

Sutradan sam imala veliku glavobolju i užasnu mučninu, to su bili fizički simptomi, a psihički sam mislila da ću dobiti šizofreniju, jer ta subota ujutru gde ljudi najnormalnije žive, piju kafice u kafićima, smeju se veselo žive, stvorilo mi je utisak potpuno podeljene realnosti u kojoj živimo. I sigurno nedelju dana nakon toga sam zaista imala snažne emotivne oscilacije. Stalno su mi izlazile slike te strahote od 5. septembra.

I 20 dana nakon 5.9. osećam posledice ove traume jer je to mesto gde radim +15 godina: ulazim u zgradu i plačem, vraćaju mi se slike i osećaj gubitka daha. Najgore od svega jeste NEREAGOVANJE MOJIH KOLEGA I UPRAVE, koje sam regularno, kolegijalno i ljudski obavestila o svemu, ali nisam dobila niti mejl, poziv niti je pokušano ostvarivanje bilo kog vida komunikacije da makar obznane da su svesni šta se desilo. Samo muk i ignorisanje. Dehumanizacija i besmisao univerzitetskog postojanja.

Neposredno nakon događaja sam imala problem sa stomakom dva dana, najverovatnije kao posledica gutanja suzavca, plakala sam iznenada nekoliko dana i imala sam probleme sa spavanjem.

Imala sam probleme sa koncentracijom kod kuće i na poslu, nisam mogla da verujem da sam tako nešto doživela, bilo je to kao u nekom lošem krimi filmu, potpuno kafkijanska atmosfera. Stalno mi se prividjao taj covek koji me je verbalno napao. Sve je trajslo oko nedelju dana.

Kašalj i bes.

Sledećg dana kada sam se približavala zgradi rektorata osetila sam kako počinjem da se tresem. Inače, nisam sklona takvim reakcijama. Kada vidim policajca, zaledim se.

Bila sam pod ogromnim utiskom od tog dana, nisam mogla da poverujem u dešavanja i scene u glavi od tog dana, osećala sam se istraumirano i to sam i podelila sa prijateljima kako se osećam drugačije nego inače i kako nisam skroz dobro psihički. Nisam mogla da prestanem da prepričavam ljudima taj dan kao da sam bila u ratu. Izuzetno mi je bilo drago kad sam videla ovu anketu što znači da verovatno nisam jedina koja se ovako osetila i na koju se taj događaj tako odrazio.

Narednih sedam dana noćne more, aritmije, izbegavanje mesta odnosno nisam htela ni da pogledam na kej.

Teskoba, bez sna, teži rad srca i disanje. Od ponedeljka do petka temperatura, jako curenje nosa, pluća koja šište. Svi ukućani (bili tamo) iste simptome u isto vreme.

Osećaj jakog straha kad prolazim pored Promenade i ulicama oko Kampusa.

Poteškoće s spavanjem, problem s koncentracijom, drhtavica, lupanje srca...

Sutradan sam povraćao na čamcu i ceo dan sam bio neupotrebljiv.

Uznemirenost, bes, bespomoćnost, tuga

I dan danas osećaj jeze kada se setim slika prebijanja ljudi po ulicama.

Noćne more u danima posle protesta.

Malo produženo kašljucanje i čudan ukus u ustima, posledica "inhalacije"upotrebljenih sredstava od strane policije. Srećom sam imao hirušku masku natopljenu vodom eto je ublažilo dejstvo. Nosim naočare pa je i za oči bilo malo neke fizičke zaštite.

Uzmenirenost se nastavila i par dana kasnije. Vraćanje filma od te večeri i analiziranje događaja, šta se desilo i šta je moglo da se desi. To mi je otežavalo koncetraciju na šta god da sam radio tada. DUgo nisam mogao da zaspim to veče kad sam došao u stan.

Danima nakon protesta pratio me osjećaj straha da izađem iz kuće, javila mi se klaustrofobija koju do tada nisam imala, sanjala sam stalno kako me neko negdje zatvara i ne mogu da izađem i bojala sam se za svoju bezbjednost.

Ne, samo i dalje taj osećaj besa. Vrlo brzo sam se vratio u redovne aktivnosti, samo još odlučniji (ako je to moguće) da ovo zlo mora da se smeni.

Iscrpljenost i bezvoljnost nekoliko dana.

Bes i besmoćnost. Unazad oko mesec i po dana povremena blaga depresivnost, malodušnost uz stalan bes i razočaranost zbog "neutralnih". Posle 5.9. navedeni osećaji su pojačani.

15 dana već stavljam kapi za oči koje sadrže pantenol u sastavu jer su oči i dalje nadražene.

Osećao sam da nisam bezbedan u određenim situacijama zbog policijske brutalnosti na ulicama.

Naredni dan sam osećala da mi je sluzokoža usta, nosa i grla nadražena....čudan ukus i nešto kao blago peckanje....i naravno bes koji ne prolazi.

Bes, malaksalost, curenje nosa.

Bes, razočaranost je i dalje prisutna i to više nego ikada.

Osećala sam se anksiozno više nego same večeri. Valjda te strah naknadno stigne. I sada je nekako prisutan jer smo postali više svesni koliko su spremni na to da nas zaista povrede u svakom smislu.

Celu nedelju nakon događaja nisam mogla sa spavam i imala košmare u vezi sa policijom. Ne osećam se bezbedno.

Bes. Radim na ff i dok nisam morala da idem da držim ispit izbegavala sam da kročim pored kampusa. I sad imam fiziološku reakciju kad treba da uđem u zgradu i vidim sve te ljude koji su direktno odgovorni za ono što se desilo 5.9.

Tu noć i sledeći dan mogla sam da odgovorim samo na ono što me neko pita i da pričam sa mojim detetom. Tuga, bespomoćnost i pitanje kako dalje toliko su me pritiskali da nisam mogla da govorim od tuge. Pitala sam se kako mi možemo da se nosimo sa likovima koji napadaju kordon policije (još se ne zna ko su bili) i policijom pod maskama...ako je to uopšte bila policija. U ponedeljak sam počela sa de vraćam u neku normalu pre svega zbog deteta zbog koga ne smem da odustanem od borbe. Ja sam bila u Bačkoj Palanci kada su dovedeni batinaši i svašta je bilo to veče (mislim na veče 12.08.2025.) ali to veče nisam bila ne približno loše kao 05.09.

naleti frustracije, problemi sa spavanjem (tesko je zaspati, budjenje prerano, generalno manjak sna), problemi sa koncentracijom, problemi sa obavljanjem svakodnevnih aktivnosti, izbegavanje mesta dogadjaja, promene u osećaju lične bezbednosti u svom okruženju, naleti lupanja srca, znojenje, mučnina.

Nisam imao jak strah ali je bilo zastrašujuće sve što sam video, naročito kada je stariji čovek oboren na kenu, poteškoća sa koncentracijom imam kao i probleme sa spavanjem, često sanjam taj događaj što dokazuje da ima neke doze straha, kao i veliko nepoverenje u našu policiju sa pomisli da oni ne mare za to da li će nekog životno ugroziti pa čak možda i usmrtiti.

Naravno, posledice događaja tog dana i prethodnih sa kampusa (sukob sa policijom ispred FF par dana ranije) su poteškoće sa spavanjem, problemi sa koncentracijom, izbegavanje mesta/događaja, osećaj straha, napetosti, razočarenja.

Osećam psihološke posledice svih ovih meseci demonstriranja, blokada, vijanja s policijama i parapolicijama.... bukvalno živimo ne u stresu već naizmeničnim šokovima, grčevima, potonućima, besovima, koprcanjima i nadama, očajima.... bez preterivanja, ne znam kome ne bi bila blagotvorna terapija posle svega što i dalje traje. Naravno, taj psihoemotivni teret i umor od svega se uvek, bar kod mene, iskazuje i u napetosti i bolovima u leđima.

Danima sam loše spavala, bila sam vrlo uznemirena bez fokusa i snage da se usredsredim na svakodnevni život. Mučnina i probavne smetnje su bile prilično izražene.

Bes!

Dok smo bežali preko Đačkog sam izgubila torbicu koju sam imala. Sledećeg jutra nisam smela da odem da je potražim. Tek 2 dana nakon događaja sam se usudila da odem biciklom. Imala sam jako lupanje srca i suvo grlo i nisam ni obišla celu stazu. Vratila sam se kući preplašenija nego te večeri kada je bio protest. Posle se nisam vozila biciklom po Keju, jer mi je jako strašno da tuda prođem iako je prošlo već 20 dana.

Pored mene je bio bacen suzavac koji smo srecom izbegli tako da nisam imala direktne posledice (suzenje i pecenje ociju) ali moram da istaknem da sam tokom veceri i noci imala konstantan osecaj peckanja u grlu. U vazduhu oko kampusa, ali i dalje prema centru osecao se neprijatan miris bacenih suzavaca, a ja sam tokom noci i tokom citavog sutrasnjeg dana osecala izrazito neprijatnu i upornu glavobolju.

Nedelju dana nesanice, vraćanje filma unazad, promene u osećaju lične bezbednosti u svom okruženju, lupanje srca, napetost mišića, paranoja noću.

Misli su mi lutale nekoliko dana nakon toga.

Glavobolja je bila prisutna dva dana nakon događaja i pečenje kože oko očiju na dodir.

Probleme sa koncentracijiom, napetost mišića i prekovremno spavanje.

Ništa od toga. Izgleda da smo, nažalost, već oguglali na sve posle 10 meseci izlaženja na proteste, na kojima se često dešavaju neke nemile situacije.

Bes koji mi inače nije svojstven , izrazita čak opsesivna briga za studente, nesanica koja traje...

Problemi se svakako osećaju u obavljanju svakodnevnih aktivnosti kao i aktivnosti na poslu jer sećanje na ovaj događaj čoveka drži u jednom uznemirujućem stanju. Nekad su mi i ružni snovi zbog ovog događaja koji me takođe dovode u strah.

definitivno posle toga sam imala probleme sa spavanjem, svaki put kada bih čula neku sirenu meni bi krenulo srce da lupa i dan danas kada vidim policijski auto ili policajca ne bude mi svejedno... osećaj straha je i dan danas prisutan.

Ne spavam dobro već 11 meseci a posle napada lica obučenih u uniforme srpske policije, danima kada zatvorim oči mi se vraćala ta scena a osećanja su varirala od tuge do besa. Danima nisam ni izašla iz kuće, nisam mogla da čitam, crtam, sve mi je bilo besmisleno. Otišla sam na mesto događaja i sve mi je delovalo kao san, i sada se pitam kako je to bilo moguće, da li se stvarno desilo? Da nije snimaka, bila bih sklona potisnuti...

Напади панике, осећај јаког страха.

Napetost i oslabljen fokus na poslu.

Gorepomenuti osećaj besa i dalje traje, dok su problemi izazvani poteškoćama u disanju se umaljili u periodu posle petog.

Probleme sa spavanjem sigurno narednih 5-6 dana uz napade straha. To se zapravo dešava još od 15-og marta kad god se ponovo desi neko nasilje bilo gde u Srbiji.

Čini mi se da psihološke posledice osećam i aktuelno. Strah je tokom događaja bio na nivou panike, a kasnije sam bila u strahu od posledica supstance koju sam udahnula. Od ranije sam imala iskustvo sa suzavcem i apsolutno sam sigurna da tog dana nisam udahnula suzavac. Aktuelno imam osećanje bespomoćnosti, ali i besa prilikom podsećanja na navedeni događaj, što nije retko.

I dalje imam osećaj straha, u tim danima su se pojavljivali razni snimci, a jedan zbog kojeg sam jako uznemiren, je prebijanje jednog čoveka u svom ulazu od strane grupe maskiranih ljudi. U objavi je pisalo da će objaviti dodatne informacije, ali me je taj snimak uznemirio jako.

Dan nakon 5.septembra ne oseċam još uvek mnogo toga, jer sam u freeze-u. Kako se prisećam detalja, čujem druga iskustva bliskih ljudi, obasipa me tuga.

Nisam. Osim besa na zbog celokupne situacije i razdržljivost.

Prvo što sam osetila je bes i nemoć,jer ne mogu ništa da uradim,a toliko je nepravde bilo za samo sa par sati.Kretanjem kući,od svog šoka,udarile smo kolima zadnjom stranom o stub na parkingu(nas tri žene smo bile u Novom Sadu to veče),konačno kretanje kući,uočila sam huligane koji su se kretali ka štandu,odnosno šetalištu.Dolaskom kući,skidanjem odeće i tuširanjem,počela sam da plačem.To je trajalo skoro celu noć...Slomilo me je sve to.Narednih dana,uhvatila me je depresija,opet zbog vraćanja na svaku tačku gore navedenu,i onog ne shvatanja ljudi koji su oko mene,a moje nemoći da imam bilo kakav uticaj na sve!

Nisam imala većih poštekoća jer su "osipi" od suzavca prošli u roku od 12+ sati. Nisam mogla mirno da spavam samo zato što sam znala da je bila puka sreća što su udarili čoveka iza mene ali ne i mene i drugaricu. Da smo zastale na sekund, udarili bi i nas.

Ceo 6. septembar sam preplakala, osećala sam se potpuno bespomoćno i kao da nikada nećemo pobediti zlo poznatije kao sns.

Još uvek osećam kako mi se telo trese iznutra. Dana 05.09. nisam samo bila na skupu – bila sam u paklu koji se otvorio pred mojim očima. Dok sam stajala mirno, dostojanstveno, bez reči, iznenada je nastupio zvuk signalne rakete i trenutak u kome je ceo svet pukao. Crni zid policije u oklopu krenuo je na nas kao oluja bez lica i bez milosti. Tukli su sve pred sobom – žene, muškarce, decu, trudnice – kao da ispred njih nije bilo ljudi. Udarci, topovske eksplozije, suzavac koji para grlo, oči koje gore, koža koja peče… ali ono što najviše boli nije udarac, već pogled u kojem nema ni trunke saosećanja. Gušila sam se u dimu i panici, zarobljena u gomili tela koja su vrištala i molila za pomoć. Udarac u leđa, miris suzavca, vrisak pored mene – svaki zvuk i pokret urezao se u moje misli kao živi nož. U tom trenutku nisam znala da li ću ikada ponovo udahnuti vazduh, da li ću izaći živa, da li ću ikada više videti svet kao pre. Dani posle tog užasa nisu doneli olakšanje. Noći su mi postale duge i teške, oči se same pune suzama, srce lupa kao da svaki šum znači novi napad. San se pretvorio u niz slika: bljesak signalne rakete, kordon bez lica, krikovi koji se ne gase. Miris suzavca mi se vraća niotkuda – u sobi, na ulici, u vazduhu koji bi trebalo da bude čist. Čini mi se da mi telo pamti svaki udarac i svaki korak bega, kao da se borba još uvek vodi negde ispod kože.Strah je postao senka koja me prati. Hodam ulicom i svaka sirena, svaki nagli zvuk, svaka osoba u uniformi vraća me u onaj trenutak. Osmeh mi se zaglavi u grlu, a u grudima ostaje samo stezanje, isto ono koje sam osećala dok sam pokušavala da udahnem u oblaku suzavca. Više ne mogu da razdvojim prošlost od sadašnjosti – sve se spaja u jedan beskrajni krik. Osećam se slomljeno, ranjeno, kao da su mi te večeri oteli deo duše. Strah je postao svakodnevica, a sigurnost reč koju više ne razumem.

Košmarni snovi nekoliko narednih noći. Shvatila sam da nam je policija drogirana.

Veče posle 5. nisam mogla da zaspim do kasno, vrtela sam u glavi scene od te večeri i kojoj opasnosti smo bili izloženi, da sam mogla biti ja umesto čika Nikole, ili umesto onih ljudi na keju jer igrom slučaja nisam završila na istom kad nas je policija jurila po livadi iza rektorata. Razmisljala sam šta bi se desilo sa mnom ili mojim drugaricama da su uspeli da nas uhvate na bulevaru oslobodjenja ili još gore u sporednim ulicama gde nikog skoro nije bilo. Očekivala sam da će u bilo kom momentu da mi dođe policija na vrata jer smo sve vreme bili snimljeni od strane istih.

Noć posle te večeri sam bila uplašena teško spavala a sutradan sam bila jako uzrujana, teško mi je bilo da obavljam svakodnevnu aktivnost.

Da, osećala sam a i dalje osećam veliku neprijatnost od tog događaja. Imam veliko nepoverenje prema policiji. Ne osećam se prijatno ni kad ih vidim u daljini.A tokom svih ovih mojih 50 i kusur godina, imam samo jednu kaznu za prekoračenje brzine u gradskoj vožnji, ništa drugo. Nisam problematična osoba.

Pre svega osećaj nemoći i očaja koji me dovodi do depresivnog stanja, razdražljivost, nemogućnost kontrole nad emocijama, glavobolja, lupanje srca, napetost mišića, znojanje.....

Проблеми са концентрацијом приликом обављања свакодневних активности, бес и мржња према БИА и Жандармерији.

još dva-tri dana nisam htela da pričam s ljudima, popuštao me je adrenalin i stres, samo sam ćutala i plakala, gledala na instagramu sve što se dogodilo.

Kašljala sam još 3-4 dana, pri čemu sam imala jake glavobolje.

Nepravda i bes i neverica danima posle toga.

Dan posle jedino grebanje u grlu, osećaj suvoće sluzokože usta i nosa. Nešto intenzivniji kašalj, ali s obzirom na to da sam pušač, kašalj možda nije relevantan. Pad koncentracije, bespomoćnost, a osećaj lične (ne) bezbednosti traje i danas.

Poteškoće sa spavanjem, napetost.

Psihički me je najviše pogodilo kada se sve završilo i kada sam stigla kući i sve prevrtela u glavi i isplakala se. Nekoliko dana su mi se vrtele iste slike u glavi i nisam mogla da prihvatim sta nam se svima desilo.

Verujem da mi je visok pritisak uzrokovan samom emocijom sa protesta.

Budila sam se više puta narednih noći i samo su mi se misli vrtele oko tog događaja. Osećala sam se uplašeno i razmišljala gde ovo sve vodi. Nisam mogla da budem fokusirana na svakodnevne obaveze i aktivnosti. Naravno da sam sumnjala i da dalje sumnjam ko bi me zaštitio ako bih pozvala policiju zbog nekog incidenta. Izgubila sam poverenje jer su mene kao poštenog obrazovanog i odgovornog građana ovog društva ponizili, napali i stravično zaplašili. Iskreno i dalje se plašim i osećam targetirano i nebezbedno. Momenat u Stražilovskoj ulici sa prethodnog protesta je bio isto toliko jeziv, ali su nas tada napali i opkolili huligani. Ovo sad je DIREKTAN NAPAD POLICIJE na narod!!! Zar posle ovog može mirno da se hoda ulicom?

Veliki umor i bol u grudima.

Glava zarasta, otok je spao, noga i ruka i dalje bole. Sve je zabeleženo na pregledu u UC u Bg dan kasnije.

Ništa tog tipa, jedino često razmišljanje o svemu tome i neki bes i lupanje srca kada se setim tih scena bezanja od policije i momenat kada naleću i ne znaš da li će te udariti ili neće.

Samo abnormalnu količinu besa, zbog svega što se desilo.

Osećaj straha, tuge, nesanica, napetost.

I sada osećam teskobu kada se setim priređenog događaja i od činjenice da nam kriminalci kroje sudbinu. Horor, jednom rečju ali nema predaje. Naravno da se ne osećam bezbedno, osećam napetost mišića, anksioznost. Ali lek je borba protiv kriminalnog režima.

osećaj jakog straha napadi panike.

Problemi sa koncentracijom, napadi panike, napetost mišića.

Sve gore navedene simptome sam imala narednih 10 dana.Ali i pored nasilja koje smo doživeli 05.septembra,bila sam spremna da ponovo odem sutradan na proteste. Motiv:bezuslovna podrška studentima.

Imala sam problema sa spavanjem,ali ne znam da li je to povezano sa događajem, osim toga sve je bilo u redu.

Izbegavanje mesta, generalno se ne osećam više prijatno da prolazim kroz kampus i gledam da maksimalno zaobilazim deo ispred ff i pmfa..

Posle te noći se osećam poraženo kao čovek,tužno,bespomoćno,jadno jednom rečju,toliko nasilja sam videla da sada, nemam ni adekvatnu reč za sve.

Nervoza bolovi u mišićima. Kašalj mučnina.

Ljuta sam, pomalo indisponirana, slabije spavam. Ne razumem one što sede kući, a kao hoće promene. Jedva čekam novi protest!

Nisam siguran u policiju poodavno a sada uopšte.

Bes, revolt, unutrašnji nemir.

Imala sam teškoće da se fokusiram na obaveze, da spavam noću, osećala sam drhtavicu i opstu slabost. Cele godine nisam bila bolesna, razbolela sam se odmah te nedelje, i imala sam respiratorne tegobe.

bio je neki osećaj straha i posle te večeri, par dana, srećom bio je vikend pa sam uspeo da prebrodim to do ponedeljka.

Negativnih posledica nisam imala. Koliko god ovi protesti podižu osećaj i daju nadu, posle ovakvih situacija postajem još više deprimirana, ali i odlučnija.

Posle sabranih utisaka uglavnom samo bes.

Danima nakon toga osećala sam užasnu anksioznost, zbog koje nisam mogla normalno da dišem. Aritmija, problemi sa spavanjem i koncentracijom, problemi sa obavljanjem svakodnevnih aktivnosti, napetost celog tela. Smenjivali su se osećaj besa i bespomoćnosti.

promene u osećaju lične bezbednosti u svom okruženju.

Problemi sa koncentracijom i poteškoće sa spavanjem.

Problem sa spavanjem, nervoza i strah.

Ja sam osoba koja inače ima zakasnelu reakciju u nekim kritičnim momentima. Taj vikend je bio stresan sam po sebi . Neverica da brutalnosti nema kraja.

I dalje ne mogu mirno da spavam. Imam noćne more.

Lupanje srca, bes, napetost, nervoza. Potreba da se prekine svaki kontakt sa bliskim ljudima koji su na bilo koji način podržavali, nasedali na propagandu ili bili neutralni u prethodnom periodu. Nemogućnost povratka emocionalne regulacije i asertivnog delovanja.

Bes, na momente strah.

Imam i dalje poteškoće sa spavanjem i obavljanjem svakodnevnih aktivnosti jer mi situacija deluje nerešiva a uopšte se ne osećam bezbedno jer institucije države više ne postoje za nas koji smo na pozicijama suprotno od vlasti.Oko 15.9 sam imao visok pritisak uz prateće simptome da sam morao da popijem lek Zorkaptil koji inače nikada ne koristim.

Imao sam probleme sa obavljanjem svakodnevnih aktivnosti jer sam se non stop u mislima vraćao na nerazumno ponašanje tih bandita u policijskim uniformama koji su jedino želeli da tuku ljude, skup je već bio razbijen suzavcima nije bilo nikakvog razloga da tuku narod u razilaženju.

Ništa, sem što se ne osećam bezbedno čak ni kad šetam vani u sred bela dana.

I dalje imam stres kada se setim 05.09.2025 i mislim da će biti prisutan još dugo.

Problemi sa spavanjem.

Psihološke posledice imam,nisam dobila pendrek ni suzavac ali imam užasnu traumu. imam lupanje srca imam strah od tih kriminalaca što su tukli ljude starije i decu, urlali bez ikakvog razloga jer nered su oni napravili oni su bacali dimne bombe suzavac i gas. sreća sa daljine sam posmatrala ne mogu da spavam od tih stravičnih slika koja sam videla i ne mogu da verujem šta nam ti kriminalci rade, nama običnom narodu koji samo želimo da živimo normalan život a ne da budemo njihovi robovi.

Ako se ovo smatra pod posledicom, osećala sam tugu, nemoć, nevericu i bes. Kašalj je jos bio prisutan.

Страх и неспавање.

Blaža anksioznost postoji od 5. septembra koja u momentima zna da preraste u teži oblik u vidu napetosti u stomaku i malo težeg disanja.

Naravno problemi sa koncentracijom i obavljanjem svakodnevnih aktivnosti. Da li iko normalan može da nakon brutalnog napada na građane, i to od strane onih koji su se zakleli da će iste štititi, jednostavno nastavi svoj život i više ne misli na sam događaj, i na one koji nisu imali toliku sreću da pobegnu i ne budu privedeni ili držani kao taoci.

Osećaj jakog straha to sam osećala više od nedelju dana ali se nisam obratila lekaru.

Psihičke posledice i dalje traju i sigurno će trajati. I bliski ljudi mi kažu da sam se promenio od te večeri.

Poteškoće sa spavanjem, nisam 3 dana normalno mogla da spavam.

Osećaj bespomoćnosti, apatije, depresije me je uhvatio tek u ponedeljak 8. septembra i traje je danima. Nisam imao volje nizačim, teško je bilo izaći iz stana.

Dva sata nakon protesta sam sela u auto da se odvezem kući. Izlazila sam sa parkinga i nisam mogla da se skoncentrišem i noge su mi i dalje drhtale. Nisam videla auto (koji se doduše kretao brže nego što je dozvoljeno) i zamalo smo se sudarili ali je on izbegao u poslednjem momentu. Ja ne znam ni kako sam stigla do kuće pošto sam bila u šoku. Posle nekoliko dana kad sam otišla u izlazak i opet se našla u masi ljudi, obuzela me je blaga vrsta panike. Bojim se da sednem u auto i idem samo ako baš moram. Jednom me je zaustavila redovna saobraćajna kontrola samo da mi proveri vozačku i noga je opet krenula da mi drhti ijedva sam se opet odvezla do kuće. Takođe imam problem da zaspim već evo 20 dana.

Mržnja.

Buđenje noću, snovi povezani sa nasilnim dešavanjima na protestu, generalno gubitak volje i koncentracije da se bavim sa bilo čim drugim kada mi ovako izgleda država. Šuma/livada između keja i rektorata čini da osećam nesigurnost/anksioznost budući da su tamo neki od mojih prijatelja doživeli traumatične događaje.

pogubljenost, tipa sutradan kad sam se probudila trebalo mi je duže da se skontam ko sam i gde sam i šta se desilo. kao da sam potisnula i valjda od stresa zaboravila. paranoičnija sam i napeta.

Jesam, osećam ih i sada, ne mogu noću da spavam do kasno, a i kad spavam sanjam pogled policajca koji nas je gledao kao psihopata i dobacivao devojkama.

Osećaj straha, panike i bezizlaznog stanja, anksioznost i uznemirenost traje i sada.

Umor, problemi sa koncentracijom.

Jak osećaj besa i bespomoćnosti me je držao sigurno dve nedelje posle 05.09.

Bes.

Na svu sreću nisam imala nikakve loše posledice,sem šoka koji je trajao danima,stalno mi se premotavao taj užas,scene,događaji,samo se premotavalo u glavi,ali sam čula da su ljudi imali razne situacije i tegobe.Izgleda da je moj organizam jak.

Nisam ništa od navedenog osećala jer se nisam uplašila NJIH. Kasnije sam čak krenula sa namerom da pretresem napušteno vozilo hItne pomoći sa uključenom rotacijom ali nisam mogla jer me je gas toliko gušio da nisam imala snage da otvorim vrata. Čak sam htela da im se približim sa druge strane ali zbog jačine gasa nisam mogla. Bila sam sama. Jedan momak mi je rekao da ne idem tamo ali nisam slušala. Moja deca su bila tamo...na Poljoprivrednom i na Rektoratu. Tada nisam znala gde su tačno ali sam znala da su tu negde. Ni dan danas ne osećam ništa od navedenog jer smatram da sve što radimo je ispravno ali nedovoljno jako da se ovo što pre privede kraju. Moj suprug kaže isto...bio je uhapšen, procesuiran ali se u zatvoru osećao kao pobednik. Niste dobro definisali ovu anketu. Ovo se odnosi na one koji sede po kafićima dok mi prolazimo pored njih.

Anksioznost možda ne mogu tačno da se setim najgore mi je bilo što mi je rana na ruci bila konstantni podsetnik na sve što se desilo pa sam konstanto razmišljala o tome.

Dan posle od navedenih stanja doživela sam probleme sa koncentracijom, osećaj tuge i nemoći, poteškoće u obavljanju svakodnevnih obaveza, česte promene raspoloženja, napetost, beznađe.

Pored plećke koja mi je odmalena pendrekom, bol u duši prevlada. Kad god bih pogledala snimak gde sam sama podignutih, raširenih ruku, a nekoliko policajaca kreće na mene nije mi dobro. Zgazili bi me da me moj čovek nije izvukao, bukvalno. Strah će trajati sve dok ne promeni sistem. Od ove policije ne tražim niti očekujem zaštitu. Okrećem se preko ramena jer ne znam više odakle preti opasnost.

Beznadežnost.

Ništa. Samo bes jer nisam imala gas masku i nastavila protest. Zato što svi nismo imali gas maske i nastavili!

Bila sam u strahu jer sam osećala nesigurnost, dilemu, ako me neko od mafijaša napadne na ulici do pijace, do posla, kome da se obratim? Policija nasrće na mene kao mirnog građanina, koji poštuje zakon, kome da se odratim od koga da tražim zaštitu, pomoć???

Psihološki osećaj straha lične bezbednosti će ostati trajan,bilo u svom ili tuđem okruženju ne samo zbog toga što rade nego ko ih radi,averzija prema policiji ostaće večna.

ИМАМ ПРОБЛЕМЕ ПРИ СПАВАЊУ, НЕ МОГУ ДА СПАВАМ ЗБОГ БОЛОВА И ЗАУЗИМАЊА ПОЛОЖАЈА ПРИ СПАВАЊУ. НЕ МОГУ НА ДЕСНУ СТРАНУ ДА ЛЕГНЕМ ЗБОГ СЛОМЉЕНЕ РУКЕ И ИШЧАШЕНОГ РАМЕНА КОЈЕ ЈОШ НИЈЕ ФИКСИРАНО, НЕ МОГУ НА ЛЕВУ СТРАНУ ЗБОГ СЛОМЉЕНОГ РЕБРА, НЕ МОГУ НА ЛЕЂИМА ЗБОГ ПОВРЕДЕ ТЕМЕНА И БОЛОВА ПО ЦЕЛИМ ЛЕЂИМА И КОСТИМА КАРЛИЦЕ, КАД САМ ЈАКО УМОРАН, СЕДНЕМ НА ИВИЦУ ТРОСЕДА, ПРИВУЧЕМ СТОЛИЦУ НА ЧИЈИ НАСЛОН ПРЕБАЦИМ ЈАСТУК И СПАВАМ СЕДЕЋИ. ТОКОМ РАЗГОВОРА У ПОЛА РЕЧЕНИЦЕ ИЗГУБИМ НИТ О ЧЕМУ САМ ПРИЧАО, НЕ МОГУ ДА СЕ СЕТИМ НЕКИХ ИМЕНА И СТВАРИ КАО ДА САМ ПОСТАО СЕНИЛАН. НЕШТО САМ КУЦАО ЈЕДНИМ ПРСТОМ НА РАЧУНАРУ И ПОШТО ИМАМ НАВИКУ И ДА ВИШЕ ПУТА ПРОВЕРИМ НАПИСАНИ ТЕКСТ, ШОКИРАО САМ СЕ! ВАЉДА БИ ПОЛУПИСМЕНИ ЧОВЕК НАПИСАО БОЉЕ: НЕДОСТАЈАЛИ СУ МИ ПОСЛЕДЊИ СЛОГОВИ РЕЧИ ИЛИ У СРЕДИНИ РЕЧИ ИСТО. ОВАЈ ТЕКСТ САМ 4 ПУТА ИСПРАВЉАО ДА СЕ НЕ БРУКАМ. ДОК САМ УСРЕДСРЕЂЕН НА РАЧУНАР ДОК НЕШТО ПИШЕМ КАО ДА КРАЈЕМ ОКА ВИДИМ НЕКЕ СЕНЗАЦИЈЕ, ПА ПРОВЕРАВАМ ДА ЛИ СЕ ЗАВЕСА ЉУЉА КАО КАДА СУПРУГА ПРОЂЕ КРОЗ ЊУ ДО ТОАЛЕТА ИЛИ ДА ЛИ ЈЕ ТО МУВА УШЛА У СОБУ. ОСЕЋАМ И ТИХО БРУЈАЊЕ У ГЛАВИ КОЈЕ НИКАДА НИСАМ ИМАО.

Bes i dalje...Problemi sa koncentracijom su prisutni od početka blokada i protesta. Depresija se samo produbila. Očaj što pola miliona ljudi nije na ulici i što cela zelja nije blokirana.

Osećaj nekog šoka šta sam videla, doživela, problemi sa mučnina, bol u stomaku, glavi, davljenje, manjak aktivnosti.

Dva dana sam bio potrešen. Nisam mogao da obuzdam suze. Ležao sam i krevetu i ćutao. Nisam želeo da komuniciram jer me svako prisećanje rastužuje. Tek u ponedeljak sam odlučio da otresem orašinu i da nastavim borbu najbolje što znam.

Danima nakon ovog događaja, pa i danas, osećam kombinaciju besa, obogaćenog željom za osvetom, i nemoći i razočarenja. Takođe, s obzirom da sam iz Beograda otišao sam na protest u NS jer je moje društvo pomalo izgubilo volju za to, drži me jedan melanholično tužan osećaj da ne postoji u mojoj bližoj sredini neko ko može da razume situaciju u kojoj sam se našao, s kime bih mogao da delim utiske, a i sa kime bih sa istim stavom i sa istom odlučnošću učestvovao na ovakvim protestima.

Poteškoće sa spavanjem.

Nekoliko dana nakon toga sam osećala i dalje bes, ali i depresiju i bespomoćnost. Smenjivale su se emocije.

Danima sam se osećao bespomoćno, utučeno, ništa me nije interesovalo osim vesti o pomenutom događaju. Nisam se mogao vezati ni zašta drugo. Razmišljao sam intenzivno samo o tome. Da bih spavao morao sam koristiti lekove za smirenje koje inače nikada ne koristim. Takođe sam se osećao ispražnjeno, bezvoljno, bez energije. Ništa pozitivno nisam video.

Čim sam odspavala, pisali su mi kolege da me pitaju šta je bilo i da li sam dobro i tada mi je sve sleglo i krenula sam da plačem. 3 do 4 dana sam plakala i slabo jela ili uopšte nisam jela. Osećaj je bio kao da su mi spalili kuću i uopšte se više ne osećam bezbedno na kampusu. Imala sam direktni susret sa policijom i samo ne mogu više da ih vidim kao ljudi ili da imaju obraza. Ne mislim na maskirane kojima se ne vidi obraz već svim policijacima kojima se vidi i ne rade ništa sa svojom pozicijom. Rektorat je bio mesto za mene i za sve ostale koji prolaze i koji su inače na drugim fakultetima da se osećaju slobodno i da smo svi zajedno na istom nivou.

Sutradan sam bila dekoncentrisana i zbunjena.

Lično nisam. Bio sam izmoren ali skupljao energiju za dalje. Jedna devojka koju sam upoznao je 2 dana kasnije morala da sedne usled razgovora u šetnji. Samo je sela na klupu i rekla "izvini od preksinoć moram tako nekada da sednem, nisam dobro". Mnogi su povređeni, mnogi su uplašeni valda će pisati ovde. Ona devojka nije otišla kod doktora nikad. Danas je dobro. Valjda.

Narednih nekoliko dana: poteškoće sa spavanjem, problemi sa koncentracijom, anksioznost, napadi mučnine.

Osećaj jakog straha, napadi panike, problemi sa koncentracijom, izbegavanje mesta, promene u osećaju lične bezbednosti u svom okruženju, telesni simptomi - lupanje srca.

Nesanica... anksioznost...

Ne napušta me osećaj da svako od nas ko ima drugačije gledište od aktuelne vlasti može svakog trenutka biti uhapšen, maltretiran, ostati bez posla, ucenjen porodicom...

Uznemirenost/anksioznost, poremećaj sna prate me već mesecima u talasu protesta u kojima se događa nasilje. Noć 5. septemba te samo te tegobe naglasila i pojačala.

Napadi panike, poteškoće sa spavanjem, problemi sa koncentracijom. Što se tiče telesnih simptoma: lupanje srca, znojenje, napetost mišića.

Posle 5. septembara sam više puta osetio strah i bes uz dozu anksioznosti.

Bila sam i još sam besna i razočarana jer uniformisana lica su nas ganjala kao da smo stoka! I ne treba policija da radi za stranku, već da bude u službi svih građana. Izvođenje kojekakvih paravojnih jedinica i vozila na ulice da maltretiraju nas koji se bunimo protiv trulog sistema, to treba pod hitno onoga ko je to naredio smeniti i kazniti krivično. Napravili su građanski rat na ulicama Novog Sada.

Da li se bes i bespomoćnost računaju? Posle 15. marta sam jedva čekala da dođem u NS, da se vratim kući na sigurno i bezbedno a sad više ne smatram svoj grad takvim.

Poteškoće sa spavanjem, povišen pritisak, suva usta, problem sa obavljanjem radnih aktivnosti (bolovanje).

Osećao/la sam se depresivno i potišteno. Nisam želeo/la da budem u kontaktu sa drugim ljudima naredna dva dana.

Sledeći dan sam se probudio u svom stanu nesvestan gde se nalazim i šta se tačno sinoć događalo. Ali, negde kontam da je to normalan odbrambeni mehanizam.

Бес, пуно беса, није још прошао.

Osećaj neverovatnog besa.

Problem sa obavljanjem aktivnosti, bezvoljnost, depresija, insomnija.

lupanje srca i problemi sa spavanjem.

U narednih 7 dana sam imala poteškoća sa spavanjem, probleme sa koncentracijom, probleme sa obavljanjem svakodnevnih aktivnosti. Napetost. Velika pomoć na psihološkom planu mi je bilo prisustvo tribini na kampusu gde je bilo prisutno medicinsko osoblje iz prve pomoći i advokati. tada sam shvatila da svi imamo iste simptome i da je to sasvim normalno nakon ovakvih traumatičnih događaja.

Tu noć nisam mogla spavati.

Zbog jakih glavobolja,nemogućnost obavljanja bilo kakvog posla.

Nisam tražila pomoć stručnjaka, ali su bliski ljudi bili tu za mene.

Nisam, sam sam ispitao sebi oči fiziološkim, bilo je gorih pa nisam zauzimao red.

razgovor sa psihologom, prijateljima i roditeljima.

Sa prijateljem razgovaram, porodica me ne podržava — po njima, ja sam sama sebi kriva što se mešam u sve to.

Razgovaram sa članovima porodice, kolegama, prijateljima...

Razgovor sa prijateljima/porodicom.

Razgovor sa porodicom.

Nije bilo potrebe više od uobičajenih razgovora a ubrzo smo išli i do suda gde smo razgovarali jedni s drugima, čekali oslobsđanje uhapšenih i bilo je lakše...

Razgovor sa prijateljima I porodicom o samom događaju.

Razgovarala sam sa suprugom koji mi je pomogao da prevaziđem osećanja koja su se pojavila i da ih shvatim.

Sa prijateljima i porodicom sam puno razgovarala o ovome posle prvog novembra.

Razgovor sa prijateljima i porodicom je bio lek, posebno sa prijateljima i članovima porodice koji su proživeli isto iskustvo 5. septembra.

I danas, dve nedelje kasnije mogu da osetim ljuto pečenje u nosu, grlu i plućima od magle suzavca. Povici da prestanu, njihovi mahniti pokreti rukama sa pendrecima u punom trku prema svima nama na trgu, pokušaj sklanjanja na pmf, u bežanju smo se našli ispred ftn-a, kad se kao anđeo spasa pojavio mršavi crni student sa koleginicama i brzina evakuacije u njihov amfiteatar. Od 22h do ponoći pomoć od njih je dobilo nekoliko stotina ljudi! Bilo je i lekara medju nama, zbrinjavani smo redom pa su nas malo malo obilazili i stalno nudili da nešto pojedemo i popijemo, delovali su izuzetno organizovano, zrelo, dostojanstveno i zaštitnički. Doživotna zahvalnost deci/studentima sa ftn-a!!!!!!! ♥️ Jelena i 4 drugarice

Razgovor s najbližima.

Da. Razgovarala sam sa psihoterapeutom, prijateljima i porodicom.

Mnogo sam razgovarala sa prijateljima, porodicom, ljudima koji su to isto doživeli. Posle ovog osećam nepoverenje prema policiji i vlasti, zaprsvo strah od njih.

Razgovor sa prijateljima i negde osvešćivanje da to što nam se dogodilo ne sme da se zaboravi jer je nedopustivo. Više od 100 ljudi je bilo u talačkoj krizi, to ne sme biti normalizovano.

Razgovor sa prijateljima.

Nisam, pričao sam samo sa roditeljima i rodbinom o tome.

Razgovarala sam sa psihologom.

Porodica i prijatelji.

Podrška prijatelja.

Medicinske, i razgovor s porodicom.

Razgovor sa prijateljima.

Sa porodicom i prijateljima.

Samo razgovori sa porodicom.

Razgovor sa porodicom i prijateljima.

Razgovor sa prijateljima koji su bili prisutni, komentarisnje i "analize". Svesno i svojom voljom smo bili prisutni a imamo ozbiljne godine i znanje.

Da, razgovor sa porodicom i prijateljima.

Da, redovnu psiho-terapiju na koju idem.

Da, sa porodicom i prijateljima.

Dobio sam razgovor sa prijateljima koji mi je jako značio jer sam video koliko ljudi je sa mnom u svemu.

Razgovori sa prijateljima i porodicom.

Da, od ekipe prve pomoći na pmf-u.

Razgovor sa porodicom mi je bio od velike pomoći.

Sa kolegama sam pričala o tome, i sa drugaricom s kojom sam tada bila. Nemaju svi iste reakcije — neki su me samo još više uznemirili, neki su se odnosili hladno prema tome... Svako ima svoj način na koji će obraditi događaj. Iskreno, bolje mi je da ne razmišljam o tome.

Razgovor sa bliskim ljudima i ljudima koji misle isto kao i ja. Na žalost trenutno ljude delim na nas i njih... Tuga šta smo dozvolili.

razgovor sa prijateljima.

Kod doktora nisam išao zbog lošeg iskustva kod difa, kada su naše žalbe iskorišćene da se preuzmu podaci i javno na televiziji spominju. Porodica i prijatelji su proživeli isto što i ja.

Samo razgovor sa prijateljima i porodicom i brojne poruke ljudi koji su znali da sam u NS tog dana, što mi je značilo i emotivno i psihološki, ali i kao nada da ako me uhapse ima ko da se raspita, alarmira, angažuje se.

Narednih dana smo svi pričali o tome šta se desilo i prijatelji i porodica i to je učinilo da shvatim da nisam ja kriva niti sam učinila nešto čime sam ugrozila sebi život (osim odlaska na miran protest). Prosto sam se našla na pogrešnim mestu. Sve vreme to prebirem po glavi i mislim da li bi bilo bolje da smo bili na bulevaru.

Ne, ali nakon svih desavanja proteklih meseci osećam da mi je psihološka podrška neophodna i potražiću je u naredom periodu.

Razgovor sa porodicom i prijateljima.

Razgovor sa prijateljima i porodicom.

Samo porodica.

Razgovor sa porodicom i prijateljima.

Ne, ja sam ta koja sam davala pomoć i podršku drugima.

Razgovor sa prijateljima.

Razgovarala sam sa članovima porodice koji su me podržali.

Uglavnom sam o neprijatnim iskustvima pričao sa prijateljem, porodicom i izabranim lekarom. Uglavnom sam dobio poruke podrške kao i savete kako da se dalje ophodim na protestima.

sa prijateljima i porodicom sam razgovarala o svemu što se desilo i to mi je puno pomoglo.

Razgovaram i sa onima koji su bili i doživeli i gore stvari, i sa prijateljima koji nisu bili — podržavamo se međusobno. Stručnu pomoć još nisam tražila, a možda bih i trebala. Za kašalj od suzavca se nisam usudila da potražim pomoć, da ne bih još ispala kriva što kašljem ili da me proglase za teroristu na TV-u i uhapse. Septolete sprej sam koristila.

Razgovor sa rodbinom.

Razgovarala sam sa prijateljima koji su takođe bili na istom mestu kao i ja. Razmenjivali smo iskustva. Svi smo bili besni i uplašeni. Mada, to nas neće sprečiti da i sledeći put budemo podrška našim studentima.

Najbliži prijatelji i porodica su bili prisutni, tako da smo međusobno intenzivno pričali, delili mišljenja i osećanja danima, pa i nedeljama posle.

Pomoć i podršku sam dobila od prijatelja, sa kojima se neretko podsećam ovog događaja, u pokušaju racionalizacije.

Nisam tražio pomoć, sam sam pokušao polako da se smirim, a i to nije prvi put, takođe sam bio i na protestu u Beogradu, kada je pušten zvučni top, i tad sam jako bio uznemiren danima. Kao i 1.septembra, kada smo napadnuti kod difa, nakon što smo se vraćali u kampus, posle komemorativne šetnje.

Samo razgovor sa porodicom.

Mnogo razgovora sa prijateljima, porodicom.

Dobio sam fiziološki rastvor prilikom suzavca za ostalo mi nije bilo potrebno.

Razgovarala sam sa mojim malim krugom velikih ljudi,koji su tu noć isto bili na protestu i uvidevši da mi je teško,zaista su mi se našli da mi pomognu kroz priču.Trebalo mi je gotovo dve nedelje da dođem k sebi,tek danas mi je laknulo jer je drugarica konačno otišla na pregled kod pravog stručnjaka,i rana od opekotine je mnogo bolja.

Razgovor sa prijateljima i porodicom, razmena iskustava, prepričavanje doživljenog...

Sledećeg dana bila sam potpuno izgubljena. Bleda, iscrpljena, bez snage i volje da bilo šta radim. Telo mi je bilo umorno i teško, svaki mišić me je boleo, a glava pulsirala kao da će pući. Osećala sam se očajno i bespomoćno. Najgore je bilo saznanje da nas je naša policija tukla – ljudi koji bi trebalo da nas štite. To je osećaj poraza koji ne mogu da opišem. Nisam mogla ni da govorim. Kao da mi je grlo bilo zavezano, a misli zamrznute. Samo sam sedela i gledala u prazno, bez reči i bez snage. Noću nisam mogla da spavam; čim bih zatvorila oči vraćale su se slike – udarci, dim, vrisci. Posle nekoliko dana krenula je da izbija mešavina emocija: očaj, tuga, pa bes, mržnja i gnev zbog svega što se dogodilo. Sve se vraćalo u talasima, zajedno sa bolom u telu i stezanjem u grudima. Ni sada ne mogu da prihvatim da su oni koji bi trebalo da nas čuvaju, tukli sopstvene građane.

Razgovor sa prijateljima sa kojima sam bila na protestu.

Već duže vreme razmišljam o psihoterapiji, a posle 5. septembra prvo na čemu bih volela da radim sa psihoterapeutom jeste na posledicama te večeri.

Razgovor sa prijateljima.

Sutradan sam razgovarala sa prijateljima koji su bili isred filozofskog fakuleta i osetili su suzavac kao i ja. Bilo je dosta ljudi i nismo se sretali. Jedne druge smo podržavali i isto razmišljali.

Svima pričam šta mi se desilo, to mi pomaže, a počela sam da treniram trčanje, za svaki slučaj.

Razgovor sa prijateljima.

Razgovor sa porodicom u kojoj se svi jednako isećamo i imamo iste simptome.

Интензивна комуникација са свима познатима које сам срео те вечери.

odmah posle povratka kući morala sam da pričam sa prijateljima - ratni veteran, drugarica, koleginica, tražila sam utehu, ohrabrenje.

Prijatelji i porodica su podrška.

Nisam tražila pomoć, utehu mi pružaju prijatelji i porodica.

Razgovor sa porodicom, prijateljima.

Razgovarala sam sa prijateljima i porodicom.

Razgovor sa porodicom, prijateljima i naravno kolegama na poslu mi je pomogao.

Nisam tražila stručnu pomoć. Razgovarala sam samo sa porodicom i prijateljima sa kojim delim istu sudbinu, tešimo se, nadamo i verujemo da će jednom krivci za svo zlo u ovoj zemlji odgovarati pred zakonom.

Pomogli su mi divni ljudi iz NS koji su me sklonili sa ulice i odveli svojoj kući. Dan kasnije, po povratku u BG, pregledan sam u UC Beograd uz pomoć prijatelja.

Dobio sam kratko samo pomoć od momka koji je bio deo medicinske pomoći koji je imao fiziološki rastvor koji je ublažio posledice suzavca.

Razgovor sa porodicom.

Razgovor sa porodicom i prijateljima.

Razgovor sa bližnijima kojj se osećaju apsolutno isto psihički...

Da, razgovor sa ljudima koji su bili prisutni na protestu kao i prijateljima koji su pratili dešavanja preko N1 i KTV.

Pričala sam sa prijateljima oko toga šta je bilo.

Sve treba da stane! Generalni štrajk!

Razgovarala sam sa porodicom i sa prijateljima, ali sam najviše vraćala slike sa protesta u glavi,slike policije i te dece.

Medicinsku pomoć sam dobila.

Bilo je razgovora i sa prijateljima i sa porodicom. Ništa specijalno.

Samo medicinska pomoć na mestu, voda i ispiranje fiziološkim rastvorom. Razgovor sa prijateljima u sledećim danima je pomogao da se utisci slegnu, da se iskristališe.

Razgovor sa prijateljima. Dobar deo ih je I bio na tom protestu i doživeo isto ili slično.

Razmišljam da se obratim. To je dobra stvar -razgovor.

Samo razgovor sa vrlo ograničenim brojem ljudi.

Razgovaram sa porodicom i prijateljima, što mi olakšava sve, a ne komuniciram sa onima za koje znam da podržavaju ovo razaranje društva i države.

Podršku sam dobio isključivo od prijatelja i poznanika.

Medicinsku pomoć zbog problema sa plućima izazvane suzavcem.

Razgovori sa porodicom i prijateljima koji su ovaj isti horor preživeli.

Sem međusobnog razgovora i deljenja iskustva sa svojim prijateljima s kojima sam ili bila na protestu, ili delimo iste stavove oko cele situacije-ništa drugo mi nije trebalo, a ti razgovori mi jesu pomogli da iz sebe izbacim ogromnu količinu besa koju i dalje osećam.

Jesam pomoć psihijatra.

Razgovor sa prijateljima sa protesta, razmena iskustava.

Samo razgovor sa prijateljima i porodicom.

Imala sam podršku od studenata i porodice.

Psihološka pomoć mi je pružena na psihijatriji u KCV.

Samo razgovor sa porodicom.

Nisam tražila nikakvu pomoć, pošto sam posle protesta sela negde da popijem piće i pošto sam pričala o svom iskustvu nekolicina ljudi mi je reklo : ,, Šta ćeš ti kao devojka u prvim redovima?" To me je kao prvo vrlo iznerviralo, nastavili su oni još nešto da pričaju međutim ih nisam slušala pošto sam bila vrlo preneražena i samo sam odlučila da zadržim u sebi.

Dobio ispiranje očiju od studenata na Biološkom departmanu PMF.

Razgovori sa prijateljima koji su doživeli slično uvek pomognu, jedan period su pomagali i razgovori sa psihoterapeutom.

idem kod psihologa i pričam sa bliskim ljudima.

Popijem rakiju ili Lexilium, razgovaram sa prijateljima i porodicom o tim dešavanjima.

Nemam od koga da dobijem pomoć sem od prijatelja, ne verujem više lekarima.

Nisam trazila psihološku pomoć ali sam imala razgovore sa porodicom i prijateljima s obzirom da smo svi bili i doživeli isto iskustvo.

Da,razgovor sa prijateljima,i najvažnije sa mojom drugaricom sa kojom sam sve to zajedno doživela,sve smo prošle zajedno,nismo se razdvajale,držale smo se pod ruku,jedna drugu vukle,sve do Beograda.